Tekstovi iz Danasa
Jan 16, 2019
Nenad Zorić
0 komentara

Umesto ture viskija

Moj dosadašnji život oivičile su plavuše. I Tirke. Prva koja me je na političkim naukama izdvojila iz grupe i time podstakla da koračam u profesiju koja je to nekad bila, druga koja je gostovala na tom istom fakultetu i posavetovala me da stavim pampur u usta dok pričam, a potom svom tadašnjem suprugu rekla da me obavezno dovede u novine ili će ona na televiziju, treća koju povremeno i sad usnim, a posle nje je došla i otišla i četvrta.

Džoni Štulić je nezaobilazni garnirung u svom tom putešestviju koje traje dok, ako je verovati kafani, stižu i četrdesete, ali je Bogdan Tirnanić vertikala koja je posredno naterala onu prvu plavušu da me uoči, onu drugu da me zapamti, a mene da obratim pažnju na treću, pa i na četvrtu.

Uostalom, sve je i počelo sa Tirketovom kolumnom zbog koje sam kupio „Dnevni telegraf“ pre gotovo četvrt veka, a potom to isto ponovio više od 700 puta. Ta ljubav na prvo čitanje, u prvoj godini gimnazije, bila je okidač da pokušam da budem novinar. Nešto slično onome kad dete gleda Džordana, pa poželi da i ono zametne loptu iza leđa, provuče se do ispod koša i zakuca.

Nastavio bih i preko onog broja 700 i nešto „DeTea“ i docnije „Evropljanina“ da zlotvori nisu ubili Slavka Ćuruviju (a moja majka naglas histerisala i u sebi molila Boga da budem inženjer, jer njih valjda ne ubijaju), pa sam bio jedan od retkih (osim vojske i policije kojima je to deljeno) koji je kupovao tadašnju „Politiku“ zbog „Ratnog“, a potom i „Poratnog“ Tirnanićevog dnevnika.

„Po završetku rata se ta kolumna otegla“, posvedočio mi je tada, „pa je to počelo da smeta nekim ljudima, mada mnogi ne shvataju da je novinarstvo jedna vrsta profesije i da ljudi prodaju svoju robu pa ko hoće da kupi neka kupi.“

Bio je to njegov peti povratak u „Politiku“, a za gadljive još i ovaj citat: „Imao sam veće probleme sa nekim drugima nego sa Strujom. On te tekstove nije ni čitao, a i ako je čitao garantujem da nije izbacio nijednu zapetu, što možda znači da je Struja demokrata, a može da znači da sam mnogo pokvaren i da sam pisao tekstove iz kojih znam da ništa neće biti izbačeno. Što je i jedno i drugo delimično tačno.“

Pisao je, a ja kupovao, potom u mnogim dnevnicima za koje su mnogi (sa pravom) tvrdili „da se kupuju na trafici, a nisu novine“. Ispred prezimena mu je stajalo „k. g.“ – kao gost, ali i bez tog ograđivanja Bogdan Tirnanić je bio od onih ljudi na koje etikete nisu prijanjale. Malo li je?

Tek docnije sam, raspitujući se o njegovom liku i delu, saznao da je one tekstove u „Telegrafu“ pisao u „dubokoj penziji“. Naime, ono na šta sam se ja ložio k’o lud, bilo je ništa spram tona šlajfni filmskih kritika (koje su ga proslavile), eseja, kulturoloških i tekstova o marketingu. Knjiga o stripu, Beogradu, Dorćolu, „Ateljeu 212“.

Isticao je kako je najponosniji na članstvo u UO Fudbalskog kluba Crvena zvezda i bifea „Ateljea 212“. Da, i da je Milju Vujanović video golu. A jednom je, prema sopstvenom priznanju, i pišao sa Džeri Luisom.

Nije napisao „Beograd za početnike“ i „Beograd za ponavljače“ tako što je „guglao“ i bavio se „istraživačkim novinarstvom“ (kovanicom smišljenom za netalentovane), već je ono što je živeo i u čemu je uživao preneo na papir. Ukoliko vas neki stranac pita šta je to Beograđanin, slobodno uperite prstom na Tirnanića. Pa neka istražuje, nije to mala rabota.

Priznavao je da nije umeo loptu da šutne, iako mu je stric čuveni Aleksandar Tirnanić, mlađoj publici poznatiji iz filma i serije „Montevideo, Bog te video“, koga je, prema urbanoj legendi, čistačica u bifeu „Ateljea 2012“ jednom prilikom kad se predstavio pitala: „A šta ste Vi onom našem Tirketu?“ Naravno da nije malo.

Dakako, voleo je i viski. Čuj voleo, bio na „ti“, kao Al Paćino u „Mirisu žene“.

„Šta piješ?“, pitao me je (gde bi drugo do) u bifeu „Ateljea“ za vreme mog prvog (studentskog) intervjua. Sa njim, dabome.

 „Isto što i vi“, rekao sam.

„Ali ja sam pijanac“, dodao je. „Miro“, čini mi se da je tako oslovio konobaricu, „dva viskija“, naručio je. „E, hvala ti. Bog će ti plati“, našalio se kad je donela piće.

„Ja ću da platim“, zavapio sam.

„Ti da platiš, ma daj, ti si student. To kad ja ostarim, a ti postaneš novinar“, zadužio me je.

Dobro mu je stajao i šprahfeler, onako uz „Džek“ i cigaretu. Kvalitet više tog zadovoljstva koje gori između prstiju jeste što je istovremeno i najmanji zajednički sadržalac za Hemfrija Bogarta, Sergeja Lavrova, Žarka Paspalja, Tirketa i Hanu Arent. Potonju je i citirao u jednom tekstu kad je onomad počela „eutanazija pušača u prisustvu vlasti“, podsetivši na esej u kojem je konstatovala da je situacija sa pušačima u redu podseća na nemile prizore iz njene mladosti kad su Jevreji mirno ulazili u stočne furgone koji će ih prevesti do gasne komore.

Čoveče, koliko sam naučio iz njegovih tekstova! Kad je Slaviša Lekić u kafeu „Sveti Đorđe“, koji smo od milošte zvali „Džordž“, dao Zoranu Panoviću da piše tekst o ve-ceima u sebi sam pomislio da nešto nije u redu, jer „Pana piše o klozetima, a ja (klinac) o hrvatskom tisku u Srbiji“. To je zato što sam bio baš klinac i ne bih, kao Panović, u tom štivu pomenuo i Tina Ujevića. A i čitao sam, do tada, samo poznog Tirnanića.

Kažem, tek kasnije sam saznao da je Tirke kog sam „pronašao“, u stvari Johan Krojf, ne igrač, već trener Barselone. Dakle, čovek koji i dalje ima rezultate i koji je poštovan, ali i čovek koga svi (ozbiljniji) više pamte „iz igračkih dana“. Naravno, i tada su ti tekstovi za mene bili „totalni fudbal“, kad smo već kod Krojfa.

Pisao ih je lako, duhovito i povr’ svega cinično. O klozetima, filozofima, filmu, fudbalu, Cipiripiju, od 2000. i o politici… Što onomad primeti Magični Ćira, bio je od onih koji su „živeli da bi pisali“, s tim što je Tirke, opet ću se saglasiti sa Magičnim, tu frazu shvatio preozbiljno.

I znate šta. Uvek sam se čudio kako je stizao da pročita daleko više od onog što je trebalo pročitati, obiđe sve kafane, odgleda sve filmove i predstave, i piše, i piše…

Delio je sa Tenžerom stav da za novinarstvo nije potrebna nikakva hrabrost, već „pisaća mašina i poznavanje svih 30 slova azbuke, a ako je moguće, i poznavanje upotrebe zapete“. Iako nije imao diplomu koja dokazuje formalno obrazovanje („ja sam ti nekvalifikovana radna snaga“) bio je lutajuća enciklopedija. U pisanju se pozivao na enciklopedije, nikako Vikipedije. I nikad od čitaoca nije pravio idiota.

„Odlazak novinara“ pisalo je na naslovnoj strani NIN-a kad je umro Bogdan Tirnanić. „Govor praznine“ od tada traje već deset godina.

Stvarno, ako postoji foto-robot novinara, onda je to Tirke. I stasom i penkalom. Ko ne veruje neka u pretraživač ukuca „Tirnanić“ za fotografiju, a za tekstove neka ode do Narodne biblioteke ili arhiva Radio Beograda. Pa ne može se na Himalaje iz fotelje.

Posle njega se, pre pet godina, fizički sklonio i Aleksandar Tijanić, čovek koji je je uz Tirketa u profesiju uveo „ja“ i za koga mi jednom prilikom peta plavuša dobaci na ulici: „Zoriću, mora i u glavi, a ne samo na glavi“ aludirajući da mi frizura liči na njegovu. One koji su mi, pokatkad, rekli da mi pisanije liči na Tirketovo sam vodio na piće. Ništavan trošak, malo ih je bilo.

Njemu nisam stigao da platim ono piće. Nisam mu ni na sahranu otišao. Pa to bi značilo da priznajem da je Tirnanić pokojnik. I da pristajem na to. Ne!

Tirke, gurnuo si me u ćorsokak, ali se koprcam. Još ćeš pričekati na onu turu viskija. Do tad neka ovaj omaž bude dokaz da pamtim.

Tekstovi iz Sputnjika
Apr 30, 2017
Nenad Zorić
0 komentara

Kako je Vuk Drašković postao Žare Magare

Današnji Drašković fanatično napada sve ono za šta se onaj nekadašnji Drašković fanatično zalagao. Muka je to, golema. Mnogo veća od 599 dinara („i da vam dinar ostanem dužna“) koliko košta roman koji to nije.

Kad iz političara progovara pisac, i to dobar pisac, onda to nije dobro za njegovu političku partiju i karijeru. Pisci, za razliku od političara, nisu i ne treba da budu pragmatični, pa se to Vuku Draškoviću političaru obilo o glavu devedesetih godina prošlog veka. Evo ga već 17. godinu liže rane.

Kad iz pisca pak progovara političar, onda to nikako nije dobro za političara, samoubistveno je za pisca i pogubno za literaturu uopšte. Najnovija knjiga pisca Vuka Draškovića „Ko je ubio Katarinu“ formalno je zbirka pripovedaka sa nenapisanom ali zjapećom vertikalom o raspadu (druge) Jugoslavije, a suštinski je to politički govor na 193 strane. Katarina je, da dešifrujemo, Jugoslavija.

Rekvijem za kurjaka

Dakle, ovo delo je svojevrsni štampani Frankenštajn gde pisac Drašković drži olovku, a političar Vuk, koji je promenio i dlaku i ćud, diktira.

Dodatnu konfuziju u glavi čitaoca unosi što se, od pripovetke do pripovetke, mešaju naratori koji piscu naređuju šta da stavi u optužnicu protiv dželata države u kojoj većina republika nije htela da bude, većina svetskih država je htela da je ne bude, ali je za njenu smrt kriv samo jedan narod, jedan lider, jedna služba bezbednosti i istorijska vezanost za Rusiju.

Tako, naime, od stranice do stranice, prvo čujete revoltiranog političara Draškovića, potom vam se učini da je to pokojni Jovo Kapičić, onda kao da čitate reči nekog nevladinog građaniste koji je naučio nekoliko fraza sa kurseva o političkoj korektnosti, a u stvari sve vreme vam odzvanja ono što Latinka Perović misli i priča poslednjih decenija.

Nema u ovakvoj postavci sočinjenija, dobri vam stojimo, ni „l“ od literature, iako na momente bljesne onaj stari, dobri pripovedač Drašković, pogotovu u delovima kad kroz dijalog junaka daje gotovo trodimenzionalnu sliku seljaka sa Povlena.

Međutim, sve ostalo je manifest mrtvog političara koji ne zna šta će pre: da optuži po milioniti put Slobodana Miloševića, bojažljivo brani četnike, napada službe bezbednosti, žali za Jugoslavijom, između redova pa nekad i direktno optužuje Rusiju, glorifikuje Vašington, Brisel, Berlin i Vatikan, a najviše žali za samim sobom.Čak, u jednoj pripovetki naslovljenoj sa „Produži“, Drašković piše: „Kad pisac uvlači sebe u ono što piše, onda je to rizični teren za njega“ ali, kao, eto, nije to mogao da izbegne, pa u daljem toku pripoveda o susretima na Košutnjaku njega i čoveka koji sa njim priča, puši njegove cigarete i kritikuje ga. Dabome, tu Drašković pisac glorifikuje Draškovića političara i brani ga od opšteg negativnog narativa koji o njemu vlada. Jadno, iskreni da vam budemo.

Muka je to, golema. Mnogo veća od 599 dinara („i da vam dinar ostanem dužna“) koliko košta ovaj roman koji to nije. Svi vi koji ne žalite za smrću (druge) Jugoslavije imate dodatni razlog da se ne trošite (mislimo i na novac i na živce) jer je delo posvećeno „Svima koji su želeli da Ona živi“.

Iako jasno pominje secesiju republika, eho Draškovićeve knjige je da su svi koji su radili na njenom razbijanju želeli da ona živi, ali Milošević i njegove službe nisu dali. Nigde se, međutim, ne kaže šta je to Srbija trebalo da uradi pa da ne bude ishod za kakvim pisac koji je to nekad bio žali.

Oprost za pripovedača

„Mnogo je slučajeva kad se najveća ljubav preokrene u mržnju. Ili kad ljudi, najiskrenije, bez ikakve prisile, zavole nešto protiv čega su bili, takođe iskreno i bez prinude“, kaže u priči „Oooooo, Milutine!“ izvesni profesor. Kao da u Draškovićevom delu, pokazuje ogledalo tom istom Draškoviću.

Tako ovaj današnji Drašković fanatično napada sve ono za šta se onaj nekadašnji Drašković fanatično zalagao.

Žarko Mišić, njegov junak iz okoline Valjeva koji je zbog tvrdoglavosti i inata dobio nadimak Žare Magare, iznervira se tako jednom prilikom zbog parole „Srbija je bez Kosova trup bez glave…“ pa počne da dokazuje da to nije tako, da „Bilo Kosovo u Srbiji u Srbiji ili ne bilo, Srbija je živa, Srbija nije leš“ i da suštinski brani naraciju iz kasne Draškovićeve političke faze. I Mišić, i Drašković, i Magare kao da pate od amnezije i zaboravljaju Draškovićevu ranu i srednju političku fazu u kojoj je Kosovo bilo ne samo metaforički trup i glava, već i početak, i sredina, i kraj.

Srećom, vi koji ovo čitate ne patite od iste boljke, pa uprkos autodestruktivnosti političara koji uz sebe hoće da ubije i pisca, zapamtite onomadašnjeg Vuka pisca, a Drašković neka bude Magare ako mu je tako kao političaru lakše. Srbiji će biti isto.

Tekst je izvorno objavljen u Sputnjiku 

Tekstovi iz Sputnjika
May 16, 2016
Nenad Zorić
0 komentara

Šta spaja Mila i Mileta i razdvaja Đukanovića i Dodika

Vlastodršcima iz Crne Gore i Republike Srpske zajednička je ljubav prema košarci, a razlika između njih veća je od jednog slova. Beograd im je bio ili jeste Pijemont, naklonost Zapada su imali ili je imaju, a Rusiji su rekli veliko „Da“ i veliko „Ne“. Šta još čini ram za sliku njihovih karijera?

„Lopove!“, povikali su u samo dva dana, u dve odvojene države, dvojici vladara predstavnici opozicije. Milu Đukanoviću u parlamentu Crne Gore, Miloradu Miletu Dodiku na mitingu opozicionog Saveza za promene.

Nećemo ulaziti u validnost ovih opaski, već ćemo pokušati da damo uporednu analizu političkih biografija ove dvojice vlastodržaca, čije karijere su na prvi pogled, pogotovu u ovom momentu, toliko različite, a opet na neki način i slične.

Čak su u pojedinim trenucima, penjući se ka mestima na kojima su sad, nosili cipele onog drugog. Milo sadašnje Dodikove na početku karijere, Mile nekadašnje Đukanovićeve od, uslovno rečeno, sredine političke karijere.

Mlade tehnokrate sa tuđim programima

I Milo i Mile su vrlo mladi ušli u političke vode, i svaki na svoj način, pored titula političkih pozicija koje su u to vreme zauzimali, imali i dodatak „najmlađi“. Iako, zbog dužine vlasti i političkog staža, možda deluje da je Đukanović stariji, on je prema zvaničnoj biografiji tri godine mlađi od Dodika.

Obojica vladaju čvrstom rukom. Obojica, ma koliko od iste bili optuživani, nemaju opoziciju. I obojica su, mada to nikad nisu priznali, niti će priznati, preuzeli program od opozicije. Đukanović od ugašenog Liberalnog saveza Crne Gore Slavka Perovića, a Dodik od Srpske demokratske stranke, koju je osnovao Radovan Karadžić.

Đukanović je tim preuzimanjem od Perovića napravio otklon od srpstva i Srbije, a Dodik se tom srpstvu i nacionalnom pak približio. I obojica su, svaki za sebe, posle toga još više učvrstili svoju vlast.

Razlikuje ih sam start. Đukanović nije morao da kreće od nule jer mu je otac bio sudija, pa je vrlo rano postao i član partije i brzo je išao ka gore u partijskoj i državnoj nomenklaturi. Tvrdio je da je prvi novac zaradio u sedmom razredu osnovne škole, mada ne znamo na čemu i kako, kao što se ne zna da je posle toga osim bavljenja politikom radio nešto u privredi. Javno.

Dodik je iz porodice poljoprivrednika, pa je pregovaranje i odnos sa ljudima prvo izučio na pijačnim tezgama na kojima je sa ocem od rane mladosti prodavao povrće. Završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu i vratio se u rodne Laktaše pored Banjaluke gde ga je čekalo mesto načelnika. Đukanović je završio Ekonomski fakultet u Podgorici, nije se vraćao u rodni Nikšić, ali nije ni hrlio u Beograd.

Iako obojica tokom čitave političke karijere važe za tehnokrate, a na delu to i pokazuju, nekako deluje kao da je Mile ekonomista, a Milo politikolog, jer je Dodik do ulaska u visoku politiku imao i preduzeće i radnje za pravljenje i prodaju nameštaja, a Đukanović je vešto prodavao ideologije i pokazivao da je politika veština mogućeg. To je, doista kasnije, počeo da pokazuje i sad uspešno čini i Dodik.

Propast reformskog i uspon nacionalnog

Za vreme nacionalnog buđenja na prostorima bivše Jugoslavije Milo se svrstao na prosrpsku stranu, posle antibirokratske revolucije u Crnoj Gori izbio u prvi plan i dugo bio drugo oko u glavi, tačnije partner Srbije i Slobodana Miloševića. Dodik je u to vreme pak postao član projugoslovenskog Saveza reformskih snaga Ante Markovića koji je doživeo fijasko jer su u Bosni i Hercegovini pobedile nacionalne partije.

Milo je u to vreme javno istupao i zapaljivo govorio protiv ustaša, dok su Mileta nazivali ustašom jer se nije opredelio za tadašnje nacionalne stranke. Milo je, uslovno rečeno, bio na strani suprotnoj od međunarodne zajednice, a Mile na strani suprotnoj od Mila i Miloševića. Doista, tada je i po značaju i po uticaju Dodik bio daleko nebitniji od Đukanovića.

Posle „Dejtona“ Dodik tek pravi svoju partiju Savez nezavisnih socijaldemokrata, a Milo počinje da zagovara samostalnost Crne Gore, netom pošto se razveo do Momira Bulatovića, do tada saradnika i predsednika Crne Gore i Demokratske partije socijalista.

Tada, posle „Dejtona“, obojica dobijaju podršku međunarodne zajednice. Đukanović jer je, kao, protiv Miloševića, a suštinski protiv Srbije, a Dodik jer je u to vreme izgledao kao najprihvatljivija opcija, a i dok su se neki drugi sklanjali on je prihvatio da bude premijer sa samo dva svoja poslanika.

Podrška od Zapada i ekonomija od Rusije

Milo je bio velika nada Beograda, a Mile velika nada međunarodne zajednice. Onda je Milo rekao da „supruge treba da budu supruge“ pa je postao velika akvizicija Zapada, a Mile je američkom ambasadoru rekao da mu da račun za dva miliona dolara koje je ambasador pominjao da su uložili u reformu policije na koju Dodik nije pristao, i tako je postao veliki problem Zapada. Milo je rastao na tom sukobu sa Beogradom i sad Moskvom, a Mile na sukobu sa Sarajevom i Zapadom.

Obojica su bili protiv Slobe. Gotovo od početka. Obojica vole košarku. Obojica ulažu u tu košarku. Obojica vole dobru narodnu pesmu. Milo da mu pevaju, Mile i da peva. Vokabular im je obojici balkanski.

Zajednički im je osećaj za politički trenutak. Zajedničko im je što im ekonomija država u velikom delu zavisi od Rusije. U Crnoj Gori zbog kupovine preduzeća, zemljišta, izgradnje a i broja turista, a u Republici Srpskoj zbog kupovine rafinerije.

Razlikuju se sadašnjim odnosom prema Rusiji. Đukanović je u redu onih država i vladara koji se jasno stavio na stranu protiv Rusije i vuče zemlju ka NATO-u. Dodik je pak nedvosmisleno na strani Rusije, i otvoreno protiv NATO-a.

Samo zahvaljujući Dodiku Bosna i Hercegovina nije priznala Kosovo i uvela sankcije Rusiji, a samo zbog Đukanovića je Crna Gora priznala Kosovo i uvela sankcije Rusiji.

Politika od obale i politika ka obali

Za razliku od Đukanovića, koga optužuju za korupciju, pa i diktaturu, i on opet ima podršku zapadnih centara, taj isti Zapad zamera Dodiku korupciju. Suštinski se u oba slučaja radi o politici. Jedna je Milova ka (evroatlantskoj) obali, a druga je Miletova od (evroatlantske) obale.

I dobar deo javnog mnjenja u Srbiji razmišlja slično kao dobar deo međunarodne zajednice, pa ono što zamera Dodiku ignoriše kod Đukanovića. Politička čaršija veli da je to zbog finansija. Ne samo od stranih donatora, već i onih koje u Beograd stižu direktno iz Podgorice.

Dodik se u srpske političke prilike meša javno, daje podršku uglavnom partijama koje su u tom trenutku na vlasti i redovan je na svim državnim manifestacijama. Đukanović se u srpske političke prilike meša tajno, tačnije posredno preko mreže političara, novinara i javnih radnika koji sve to ne rade samo zbog ideologije i ljubavi.

Slikanje sa Miletom pomaže političarima iz Srbije. Slikanje sa Milom odmaže političarima iz Srbije.

Dodik je napravio državu, što nije malo, a Đukanović je samo napravio sopstveni zabran, od već postojeće države. Međutim, institucije u Podgorici se ruše, a u Banjaluci još nisu izgrađene, pa odlaskom, eventualnim, i jednog i drugog stvari u tim državama nikako neće biti iste i prete da se promene za 180 stepeni.

Zato Đukanovića drži Zapad da se kurs zemlje ne bi promenio, a Dodika sapinje Zapad i rado bi voleo da mu vidi leđa kako bi se kurs zemlje promenio. Manevarski prostor Dodika je daleko manji, pa je i njegova misija daleko teža.

Dodik ne može nazad. Milo takođe ne može nazad. Dodik čuva državu, a ne samo svoju funkciju. Đukanović čuva sopstvenu glavu. „Budućnost“ je uspešnija od „Igokee“ u košarci.

Tekstovi iz Sputnjika
Jun 4, 2015
Nenad Zorić
0 komentara

Ko je srpski Kisindžer

Najpoverljiviji čovek nekog državnika mora biti multifunkcionalan, takvi ljudi nisu ad hok postavljeni već imaju tesne bezbednosne i političke veze koje su godinama sticali, širok spektar stvari kojima se bave i uglavnom su sklonjeni od javnosti. Bitno je da je u tom odnosu političar uvek jači.

„Ma, on sluša svoju ženu“, rekao je 2002. godine autoru ovog teksta jedan tada, a i sada, visoki funkcioner SPS-a. Ovo je bio odgovor na pitanje zašto SPS kao velika stranka nema svog kandidata na izborima za predsednika Srbije, nego prema poruci Slobodana Miloševića iz Haga podržava Vojislava Šešelja.

Za Miloševića je, dok je vedrio i oblačio, važilo pravilo da je sve rešavao sam i da je (pre)veliki uticaj na njega imala supruga Mirjana Marković.

Željko Simić i profesor Vladan Kutlešić bili su Miloševićevi savetnici, a kakav su uticaj imali najbolje se vidi iz izjave njegovog prvog savetnika Zvonimira Trajkovića, u kojoj ističe da se Milošević uglavnom oslanja na lični intelekt i zanemaruje analitički pristup.

Ko su savetnici, a ko stvarno savetuje

Ovih ljudi, koji su uz predsednika i predsednike, setili smo se proteklih nekoliko dana tokom kojih je premijer Srbije Aleksandar Vučić u poseti SAD, prvi potpredsednik Vlade Ivica Dačić tek sinoć stigao u Beograd, a Zorana Mihajlović postala privremeni šef u Nemanjinoj 11. Zbog toga ju je jedan tabloid napao, drugi (tobože) branio, a bilo je medija kojima je sve ovo poslužilo za priču o odnosima u SNS-u. Ako ostavimo po strani manje ili veće uskostranačke i dnevno-političke razmirice, zanimljivo je videti ko su ljudi odmah iza eksponenta neke politike. Bilo da je to državni činovnik (predsednik, premijer) ili lider političke stranke.

Kao što smo videli iz primera Slobodana Miloševića, obično je velika i stvarna moć upravo smeštena kod ljudi (žene) koji su donekle u senci.

Kod još jednog bivšeg predsednika Borisa Tadića, čovek broj dva je bio Miodrag Miki Rakić. On je, a to su pominjali i Rakić i Vučić, bio veliki prijatelj i Aleksandra Vučića. Da je živ, dosta je onih koji bi se zakleli da bi Vučić imao više sastanaka u Americi, nego što ih je imao prilikom ove posete.

Kako je savetovano nekad

Svi politički pismeni ljudi pamte Henrija Kisindžera više nego i same predsednike koje je savetovao, i neuporedivo više od ljudi koji su u to vreme bili ministri inostranih poslova SAD. Jedan se, na primer (za vreme Niksona) zvao Vilijam Rodžers. Ali je sve rešavao Kisindžer.

Hroničari pričaju da su za vreme Titove Jugoslavije postojali savetnici zaduženi za pripremanje dnevnih brifinga, za prepiske sa stranim državnicima i diplomatama, pisali su govore, dobijali zadatke za delikatne operacije koje nisu baš moguće zvaničnim kanalima…

Ali, ljudi od poverenja su posebno birani. Ili su se sami nametali. (Ivan) Stevo Krajačić bio je jedan od onih sa kojima se Tito konsultovao. A Dobrica Ćosić je (pa i do pred samu smrt) za sve predsednike i premijere u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji predstavljao ono što i kraljica Elizabeta za britanske premijere. Ćosić možda nije voleo utorak i možda nije imao tačno vreme sastanaka u pet sati — ali da je imao uticaja, imao je. Da su mu tražili mišljenje, tražili su.

Gde je moć posle 5. oktobra

Predrag Simić, pokojni profesor FPN-a i bivši ambasador u Francuskoj bio je savetnik prvo Vuka Draškovića 90-ih, a potom i Vojislava Koštunice 2000-ih. Međutim, neuporedivo veći uticaj na Koštunicu i daleku veću moć imali su njegovi šefovi kabineta Ljiljana Nedeljković i kasnije Aleksandar Nikitović Nikita, kako su ga zvali i oni koji ga vole i oni koji ga se boje. Prema mnogima on je zaslužan za SPS-ovu podršku manjinskoj vladi DSS-a, za izbor nekih (važnih) činovnika, a nadimak ovog čoveka mogao se u političkoj čaršiji čuti i kao odgovor na pitanje: ko brine o policiji sad kad je ministar Jočić sprečen zbog saobraćajne nesreće.

Vladimir Beba Popović, čovek koji se pre nekog vremena hvalio u TV studiju da na neki način savetuje premijera Vučića (što je premijerov kabinet docnije demantovao) bio je savetnik ubijenog premijera Zorana Đinđića. To vreme je bilo tranziciono, pa je Beba bio konsultant opšte prakse, iako on sam voli da često sebi pripisuje veću ulogu nego što mu je Đinđić ikad da(va)o. Ali je imao uticaja. A i pristupa nekim arhivama, što je i sam isticao u medijima.

Pomenuti Miki Rakić, prema mnogima je najzaslužniji za formiranje vlade DS-SPS, za delikatne stvari kao što je saradnja sa Hagom i borba protiv organizovanog kriminala, a ima i onih koji mu pripisuju posredničke zasluge za formiranje nekih političkih partija.

Šta moraš da imaš, pa da o predsedniku sve znaš

Čovek broj dva, ili najpoverljiviji čovek nekog državnika, mora biti multifunkcionalan. To su ličnosti koje dobiju, formalnu, funkciju kad eksponent politike dođe na vlast. Takvi ljudi nikada nisu ad hok postavljeni, već imaju tesne bezbednosne i političke veze koje su godinama sticali. Imaju širok spektar stvari kojima se bave: od sakupljanja novca za kampanje, preko politike, geopolitike, bezbednosti, biznis poslova (preko trećih i četvrtih lica). Takvi ljudi bave se i kadriranjem — obično i u državi i u političkoj organizaciji svog eksponenta.

Posebno je važno naglasiti da između njega i eksponenta uvek postoje prijateljske veze, sve se zasniva na kategoriji poverenja koje je testirano dugi niz godina. Kad lider „lomi“ neku političku odluku, uglavnom odluku donosi u tet-a-tet razgovoru sa tim čovekom.

Ti ljudi se, uglavnom, klone javnosti. Plus, veoma retko mediji ih otkriju, već se dešava upravo suprotno — mediji osete „poruke“ koje stižu od njih. Naime, oni svoj autoritet grade i na fami o nedostupnosti i svemoćnosti. A sve to proizilazi iz njihove jako dobre obaveštenosti. I formalne i neformalne moći.

Takođe, bitna stvar je da je u odnosu eksponent-njegov čovek od poverenja, eksponent politike uvek jači. I njegova je, ono što se kaže, poslednja. Na primer, dosta obaveštenih ljudi tvrdi da je Miodrag Rakić bio protiv toga da Tadić raspiše i predsedničke izbore 2012. Kao što znamo, Tadić ih je raspisao i izgubio. Njegova je baš bila poslednja.

Najvažnije je da je takav čovek u blizini, u dnevnoj komunikaciji sa eksponentom, koji mu delegira i deo najosetljivijih poslova. Najčešće postoji formalno pokriće (neka funkicija) kako ne bi došlo do izmeštanja moći iz institucija.

Ram Emanuel je važio za čoveka od poverenja Baraka Obame u njegovom prvom mandatu. Vukašin Maraš je to dosta dugo bio za crnogorskog premijera Mila Đukanovića. Toniju Bleru je to i više od toga bio Alister Kembel. Mada ima onih koji smatraju da je Sergej Ivanov čovek od poverenja ruskog predsednika Vladimira Putina, mnogo je više onih koji tvrde da Putin odluke donosi sam. Ambasador Srbije u Vašingtonu, Đerđ Matković, bio je dugo savetnik premijera Aleksandra Vučića, ali se čini da je smrću Miodraga Rakića i Vučić izgubio velikog prijatelja, savetnika i saveznika. I da sada veruje samo sebi bliskima.

Tekst je izvorno objavljen u Sputnjiku 

Minivju: Olja Bećković
Nov 7, 2014
Nenad Zorić
0 komentara

Slobodni mediji su slobodni ljudi. Predlažem Carski rez

Naravno da poziv ne bismo uputili da nemamo važeći ugovor. Naravno da smo očekivali i da još očekujemo odgovor. Utisak je da sa druge strane sede ljudi koji suprotno od nas misle da, naravno, ne treba da odgovore, da, naravno, nemaju obavezu poštovanja ugovora, da, najnaravnije, moraju zauvek da sakriju odgovor na pitanje: Ko je zabranio Utisak?
Tvrdi se da emisija nije zabranjena,
Znam da ugovor nije raskinut,
Ako je verovati umrlicama u Politici,nisam umrla,
Zašto onda nema Utiska?

 B92-UtisakNedelje

Devet nedelja je prošlo otkad nema emisije Utisak nedelje.
Danas, kao i prvog dana dana nema odgovora šta je sa tom emisijom.
Za ovih devet nedelja imali smo dva protesta ispred zgrade televizije B92, nekoliko intervjua autorke emisije, nekoliko saopštenja B92 ali zvaničnog odgovora nema.

Utisak nedelje je emisija koju misleći ljudi nisu propuštali.
U nekom svom ranijem tekstu sam je uporedio sa Agorom, trgom na kome su slobodni ljudi raspravljali o stvarima koje se tiču opšteg dobra zajednice.
Tako je i bilo. Više od dve decenije. Neki su je voleli, neki kritikovali, pojedini i prezirali ali su je gledali.

Lično, nisam propuštao. Smatrao sam to građanskom dužnošću. Naravno, kad sam mislio da je trebalo kritikovati, kritikovao sam.

Slučaj sa Utiskom, opet lično, a nadam se da mnogi dele to mišljenje, je slučaj srpskih medija. Generalno.
To je tema ZA medije a ne protiv. To je tema slobode.

Zato mi je bilo važno da saznam šta je sa Utiskom.
Pošto sam manjkao sa informacijama pozvao sam Olju Bećković da se raspitam. Rekla je: čekamo odgovore.
Predložio sam da, ako hoće, bude moj gost bloger. “Volim pitanja, pitajte i slobodno sve objavite”, rekla je.

U utorak (4.novembar) PG Mreza i Vi obavestili ste javnost da ste pozvali predsednika Borda direktora TV B92 Verana Matića, izvršnog direktora Stefanosa Papadopulosa i direktorku korporativnih i regulatornih poslova Antena Grupe za jugoistočnu Evropu Manju Grčić da 9. novembra gostuju u emisiji “Utisak nedelje”.
Šta su vam odgovorili? Hoće li doći?

Do sada imamo samo odgovor direktorke korporativnih i regulatornih poslova Antena Grupe za jugoistočnu Evropu Manje Grčić da, naravno, neće doći.
Istina, taj odgovor nije stigao nama, ali jeste objavljen u službenom glasniku Informer, što svakako ima veću specifičnu težinu.

Kako ste ih kontaktirali, telefonom, zvaničnim dopisom? Pitam Vas to jer možda još čekate odgovor nekog od njih?

Imam utisak da se sve vrti oko tumačenja i upotrebe reči naravno.
Naravno da smo poslali zvanični dopis. Naravno da smo očekivali i da još uvek očekujemo odgovor. Naravno da takav poziv ne bismo uputili da nemamo važeći ugovor. Naravno da verujemo da i B92 i PG Mreza duguju javnosti odgovor na pitanje: Ko je zabranio Utisak nedelje?
Utisak je da sa druge strane sede ljudi koji suprotno od nas misle da, naravno, ne treba da odgovore, da, naravno, nemaju obavezu poštovanja ugovora, da, najnaravnije, moraju zauvek da sakriju odgovor na pitanje: Ko je zabranio Utisak?

Vi ste ovaj poziv uputili u utorak ali dok vas sad nisam pozvao nisam uspeo nigde da čujem, vidim ili pročitam informaciju šta je bilo sa odgovorima na taj poziv. Nište se javljali kolegama ili vas niko nije zvao?

Naravno da me niko nije zvao, naravno da ta vest skoro da nije videla svetlost štampanih izdanja, a šta je u svemu tome naravno, ja ,naravno, ne razumem.
Mogu samo da zamislim trijumf kreativnih direktora ovog projekta deratizacije slobodnog mišljenja. Zamišljam ih kako dižu čaše u vis, kucaju se, a dok se gledaju u oči, jedan drugom namiguju: Šta sam ti rekao, ajde kaži, jesam ti reko, trajaće dve tri nedelje i bella ciao, muzika, dođi vamo, znaš onu bella ciao,uahahahaha, …
Naravno da su sve unapred znali. I ko smo. I kakvi smo. I koliko nas je.

Kad su NUNS i UNS a kasnije i PG Mreža pozivali građane da dođu na Utisak ispred zgrade B92 bio je popriličan broj ljudi. Bilo je reakcija i na društvenim mrežama ali kako vreme odmiče sve manje imamo informacija ali i sve manje interesovanja.
Dugo ste u ovom poslu pa sigurno znate odgovor zašto deluje da su ljudi oguglali, umorni, prilagodljivi…? Ili nisu ništa od pobrojanog već im treba neko da ih pozove, usmeri, pokrene?

Ljudi su ubijeni u pojam. Dok o tome nisu imali pojma, još su se batrgali. Ako pogledate šta se sve desilo proteklih mesec dana, a šta će biti sutra i prekosutra, jasno vam je zašto ne sme da postoji Utisak nedelje.
Batinanje mozga se okrenulo na maksimalno ubrzanje.
Gde god da se okrenete, vrišti Ponizenje.

Pogledajte jučerasnje zasedanje Odbora za kulturu, samo prvih deset minuta, dovoljno je.
Nemamo mi više snage ni da budemo uvređeni, samo poniženi. Ubijeni u pojam.
Nekad smo se bavili visokim raspravama, što sam ja ispadao budala da plaćam pretplatu, a sad nikom nista.
Danas je pitanje što sam ja ispadao budala i prao zube i ruke.
Sve je toliko uproštaćeno, da i na rasprave o plagiranim doktoratima gledamo s nostalgijom na davna vremena kad nas se još nešto ticalo.

Za ono vreme kad su se rađali novi mediji kao argument kažu kako onda je bilo novca od donacija spolja. Ali u nekom od prošlih brojeva Vremena profesor Vladeta Janković nas podseti na primer profesora koji su rekli: Ne.
Dakle, oni su u jednom trenutku bili na ulici. Zašto danas intelektualci ćute ili ako i progovore imamo unisono mišljenje?

Izvinite što ću to reći. To je zato što danas više nema nikakve nade. Koga se više tiče šta je rekao Vladeta Janković, pored živog Zorana Babića.
Neće biti da nismo odgovorni za to.
Mnogo smo energije i gluposti uložili u rušenje svakog autoriteta. Intervju profesora Jankovića je doživljen kao neka kometa koja se javlja na svakih 100 godina. Malo je falilo da ga čitamo sa onim naočarima s kojim smo dočekivali pomračenje meseca. Gazili smo mnogobrojne Jankoviće, a zalivali razne Basare, sad smo tu gde smo.

U ime koje budućnosti, vere i nade se danas govori: Ne?
Nekad smo protestovali protiv Miloševića, u ime budućnosti naše dece. Danas znamo da nam deca imaju budućnost samo ako ih upišemo u SNS. Druge budućnosti nema na vidiku.

Nije mali broj onih koj misle da sve počinje od slobodnih medija. Takođe, ima i oni koji neće ovakve medije kakvi su danas ali liči da bi više od slobodnih voleli svoje medije. Neki rez se mora povući. Kako?

Slobodni mediji su slobodni ljudi. Predlažem Carski rez.

Posle sedam nedelja vaš advokat Draganić je objavio da je od pravnog zastupnika B92 dobio odgovor da je ta televizija i zvanično rešila da raskine ugovor i poziv na razgovor o raskidu. Jeste li raskinuli ugovor ili on i dalje važi?

Juče sam bila pozvana na zasedanje Odbora za kulturu. Tražila sam garancije da će se deliti šećerna vata, pošto je to, od kako znam za sebe, bilo jedino što sam volela u cirkusu.
Garancije su izostale, nisam otisla, ali sam gledala. Baš me je bilo sramota. Nije tamo bilo nijednog poslanika, nijednog novinara koji je govorio laži o meni, a da nije znao da ne govori istinu.

Istina je da Ugovor nije raskinut. Važi do marta meseca.
U tom obavezujućem papiru jasno piše da se emisija emituje na osnovnom kanalu, a da B92 ima pravo da je reprizira na info kanalu. Nikakvih nesporazuma oko cene emisije nije bilo. Nikada kao razlog za promenu ugovora nije pomenut pad gledanosti ili neisplativost. Naprotiv, nuđena mi je značajno veća cena da pređem na medijski nepostojeći info kanal.
Nikada nisam dobila odgovor kako je moguće da privatni vlasnik ima interes da placa a da ne zarađuje.Takve poslovne odluke se po mom najdubljem utisku donose samo pod političkim pritiskom.
Sigurna sam da Manja Grčić o tome zna mnogo više od Verana Matića – ko je zvao, koliko puta, kad i šta je tražio.

I dobro, da ste neki od vaših gledalaca koji se javi i mora kratko i efektno da odgovori šta je sa emisijom Utisak nedelje, vaš odgovor bi bio?

Tvrdi se da emisija nije zabranjena,
Znam da ugovor nije raskinut,
Ako je verovati umrlicama u Politici, nisam umrla,
Zašto onda nema Utiska?

Za kraj, evo da ukradem ideju iz jednog teksta Teofila Pančića, hoćete li možda pozvati gospodu Kirbija, Davenporta i Vilhelma kao goste u emisiju? Bilo bi zanimljivo videti hoće li pristati da dođu. A još više šta će reći kad ne budete imali gde da ih primite. Zar ne? Ili da ih pozovete da razgovarate na ulici?

Možda je i premijer ukrao tu ideju od Teofila Pančića. Čujem da me upućuje da se obratim EU, pošto je vlasnik njihov član, pa da tamo potražim pravdu.
Radije bih pozvala premijera, ministra pravde, ministra kulture i informisanja.Vrlo mi je čudno što su izostali sa protesta ispred B92.

Šta bi bio jači dokaz da nemaju nikakve veze sa zabranom emisije, nego da su digli svoj glas za poštovanje zakona države Srbije i pravo na rad po važećim ugovorima.

Pages:1234567...13»