U vremenu beskrajnih događaja koji se smenjuju brže nego u hokeju, praćenih brzim vestima i još bržim notifikacijama – gde postaje važno i ono što uopšte nije važno, samo zato što stiže kao push – često gubimo najvažnije: razumevanje. Previše je naslova, a premalo analize. Previše je reakcija, a premalo smislenih odgovora na pitanje zašto.
Sumnjajmo, kako nas je savetovao Tenžera. Sumnja, a ne hajdučija, gospodo.
Zato Albatros News. Da mi narodi (a pošto nisam Bendžamin Frenklin, neću reći „ovih kolonija“) siđemo sa brvna – i manemo se balvana – na Agoru. Na mesto gde slobodni ljudi slobodno debatuju, ukrštaju stavove, pa i posvađaju, ali ne svađe, već istine radi.
Ova multimedijalna platforma u začetku nastoji da privoli sve da razgovaramo sporije, mislimo jasnije i reagujemo brže. Umesto gomile površnih vesti, nudimo razgovore i debate koje ulaze dublje u temu, traže uzroke i posledice, nude kontekst i pokušavaju da daju odgovor – ne samo šta se dogodilo, nego zašto je to važno.
Tačno je da pobeda zahteva pripremu, no cilj Albatros News razgovora nije pobeda jednog od sagovornika, već akcija svih da razmišljaju. Nikako kao onaj kog je Tijanić opisivao kao čoveka koji uperi prst ka mesecu i analizira prst.
Cilj je i da oni koji gledaju polemišu sa „televizorom“ – da se uključe, raspravljaju – ali da na kraju ne bude krvi, jer je skupa, što kažu u trilogiji Kum.
Kad želiš da razumeš, a ne samo da čuješ.
Na platformi vas čekaju dva glavna formata: – Albatros – razgovori sa ljudima koji donose odluke u politici, ekonomiji, sportu i društvu – ili koji svojim znanjem i autoritetom neposredno utiču na donosioce odluka. Dakle, sa onima koji oblikuju stvarnost. Zbog toga je svaka epizoda prilika da se čuju uvidi i perspektive koje imaju stvarnu težinu. – U reketu sa Teškim centrom – dvoje iskusnih i priznatih ljudi: jedan politički analitičar i marketinški stručnjak, univerzitetska profesorica i ja. Dva puta mesečno prave presek stanja u društvu kroz dinamičnu debatu.
To je tek početak. U planu su i novi podkasti o kulturi, umetnosti, nauci i tehnologiji, sa ciljem da platforma postane audio i video centar za relevantne sadržaje.
Posebno sam zahvalan prijateljima iz Nove Varoši – Kenanu Drlju, koji je uradio muziku za Albatros News i podkast Albatros, i Nikoli Kolji Kozarcu, koji je radio aranžman. Takođe, zahvaljujem i prijatelju Dušanu Pavloviću, autoru muzike za debatni podkast U reketu sa Teškim centrom. Njihov rad dao je platformi prepoznatljiv zvuk i atmosferu.
Albatros News okuplja i tim saradnika – od dizajnerke koja je oblikovala vizuelni identitet, preko urednika i ljudi koji vode naše prisustvo na društvenim mrežama i brinu o zajednici, do prijatelja i podržavalaca koji dolaze upravo iz Nove Varoši. Nije slučajno ni to da je i sama firma registrovana sa sedištem baš u Novoj Varoši – tamo gde sve i počinje. Kako, bre, niste čuli za Vrševinu.
Ako tražite razgovore bez površnosti, debate sa stavom i sagovornike koji umeju da kažu ono što se pamti – na pravom ste mestu.
Na kraju, ali ne i najmanje bitno, već možda i najbitnije, da citiram vraški dobrog Vita Korleonea: „Never tell anyone outside the family what you’re thinking.“
Moj dosadašnji život oivičile su plavuše. I Tirke. Prva koja me je na političkim naukama izdvojila iz grupe i time podstakla da koračam u profesiju koja je to nekad bila, druga koja je gostovala na tom istom fakultetu i posavetovala me da stavim pampur u usta dok pričam, a potom svom tadašnjem suprugu rekla da me obavezno dovede u novine ili će ona na televiziju, treća koju povremeno i sad usnim, a posle nje je došla i otišla i četvrta.
Džoni Štulić je nezaobilazni garnirung u svom tom putešestviju koje traje dok, ako je verovati kafani, stižu i četrdesete, ali je Bogdan Tirnanić vertikala koja je posredno naterala onu prvu plavušu da me uoči, onu drugu da me zapamti, a mene da obratim pažnju na treću, pa i na četvrtu.
Uostalom, sve je i počelo sa Tirketovom kolumnom zbog koje sam kupio „Dnevni telegraf“ pre gotovo četvrt veka, a potom to isto ponovio više od 700 puta. Ta ljubav na prvo čitanje, u prvoj godini gimnazije, bila je okidač da pokušam da budem novinar. Nešto slično onome kad dete gleda Džordana, pa poželi da i ono zametne loptu iza leđa, provuče se do ispod koša i zakuca.
Nastavio bih i preko onog broja 700 i nešto „DeTea“ i docnije „Evropljanina“ da zlotvori nisu ubili Slavka Ćuruviju (a moja majka naglas histerisala i u sebi molila Boga da budem inženjer, jer njih valjda ne ubijaju), pa sam bio jedan od retkih (osim vojske i policije kojima je to deljeno) koji je kupovao tadašnju „Politiku“ zbog „Ratnog“, a potom i „Poratnog“ Tirnanićevog dnevnika.
„Po završetku rata se ta kolumna otegla“, posvedočio mi je tada, „pa je to počelo da smeta nekim ljudima, mada mnogi ne shvataju da je novinarstvo jedna vrsta profesije i da ljudi prodaju svoju robu pa ko hoće da kupi neka kupi.“
Bio je to njegov peti povratak u „Politiku“, a za gadljive još i ovaj citat: „Imao sam veće probleme sa nekim drugima nego sa Strujom. On te tekstove nije ni čitao, a i ako je čitao garantujem da nije izbacio nijednu zapetu, što možda znači da je Struja demokrata, a može da znači da sam mnogo pokvaren i da sam pisao tekstove iz kojih znam da ništa neće biti izbačeno. Što je i jedno i drugo delimično tačno.“
Pisao je, a ja kupovao, potom u mnogim dnevnicima za koje su mnogi (sa pravom) tvrdili „da se kupuju na trafici, a nisu novine“. Ispred prezimena mu je stajalo „k. g.“ – kao gost, ali i bez tog ograđivanja Bogdan Tirnanić je bio od onih ljudi na koje etikete nisu prijanjale. Malo li je?
Tek docnije sam, raspitujući se o njegovom liku i delu, saznao da je one tekstove u „Telegrafu“ pisao u „dubokoj penziji“. Naime, ono na šta sam se ja ložio k’o lud, bilo je ništa spram tona šlajfni filmskih kritika (koje su ga proslavile), eseja, kulturoloških i tekstova o marketingu. Knjiga o stripu, Beogradu, Dorćolu, „Ateljeu 212“.
Isticao je kako je najponosniji na članstvo u UO Fudbalskog kluba Crvena zvezda i bifea „Ateljea 212“. Da, i da je Milju Vujanović video golu. A jednom je, prema sopstvenom priznanju, i pišao sa Džeri Luisom.
Nije napisao „Beograd za početnike“ i „Beograd za ponavljače“ tako što je „guglao“ i bavio se „istraživačkim novinarstvom“ (kovanicom smišljenom za netalentovane), već je ono što je živeo i u čemu je uživao preneo na papir. Ukoliko vas neki stranac pita šta je to Beograđanin, slobodno uperite prstom na Tirnanića. Pa neka istražuje, nije to mala rabota.
Priznavao je da nije umeo loptu da šutne, iako mu je stric čuveni Aleksandar Tirnanić, mlađoj publici poznatiji iz filma i serije „Montevideo, Bog te video“, koga je, prema urbanoj legendi, čistačica u bifeu „Ateljea 2012“ jednom prilikom kad se predstavio pitala: „A šta ste Vi onom našem Tirketu?“ Naravno da nije malo.
Dakako, voleo je i viski. Čuj voleo, bio na „ti“, kao Al Paćino u „Mirisu žene“.
„Šta piješ?“, pitao me je (gde bi drugo do) u bifeu „Ateljea“ za vreme mog prvog (studentskog) intervjua. Sa njim, dabome.
„Isto što i vi“, rekao sam.
„Ali ja sam pijanac“, dodao je. „Miro“, čini mi se da je tako oslovio konobaricu, „dva viskija“, naručio je. „E, hvala ti. Bog će ti plati“, našalio se kad je donela piće.
„Ja ću da platim“, zavapio sam.
„Ti da platiš, ma daj, ti si student. To kad ja ostarim, a ti postaneš novinar“, zadužio me je.
Dobro mu je stajao i šprahfeler, onako uz „Džek“ i cigaretu. Kvalitet više tog zadovoljstva koje gori između prstiju jeste što je istovremeno i najmanji zajednički sadržalac za Hemfrija Bogarta, Sergeja Lavrova, Žarka Paspalja, Tirketa i Hanu Arent. Potonju je i citirao u jednom tekstu kad je onomad počela „eutanazija pušača u prisustvu vlasti“, podsetivši na esej u kojem je konstatovala da je situacija sa pušačima u redu podseća na nemile prizore iz njene mladosti kad su Jevreji mirno ulazili u stočne furgone koji će ih prevesti do gasne komore.
Čoveče, koliko sam naučio iz njegovih tekstova! Kad je Slaviša Lekić u kafeu „Sveti Đorđe“, koji smo od milošte zvali „Džordž“, dao Zoranu Panoviću da piše tekst o ve-ceima u sebi sam pomislio da nešto nije u redu, jer „Pana piše o klozetima, a ja (klinac) o hrvatskom tisku u Srbiji“. To je zato što sam bio baš klinac i ne bih, kao Panović, u tom štivu pomenuo i Tina Ujevića. A i čitao sam, do tada, samo poznog Tirnanića.
Kažem, tek kasnije sam saznao da je Tirke kog sam „pronašao“, u stvari Johan Krojf, ne igrač, već trener Barselone. Dakle, čovek koji i dalje ima rezultate i koji je poštovan, ali i čovek koga svi (ozbiljniji) više pamte „iz igračkih dana“. Naravno, i tada su ti tekstovi za mene bili „totalni fudbal“, kad smo već kod Krojfa.
Pisao ih je lako, duhovito i povr’ svega cinično. O klozetima, filozofima, filmu, fudbalu, Cipiripiju, od 2000. i o politici… Što onomad primeti Magični Ćira, bio je od onih koji su „živeli da bi pisali“, s tim što je Tirke, opet ću se saglasiti sa Magičnim, tu frazu shvatio preozbiljno.
I znate šta. Uvek sam se čudio kako je stizao da pročita daleko više od onog što je trebalo pročitati, obiđe sve kafane, odgleda sve filmove i predstave, i piše, i piše…
Delio je sa Tenžerom stav da za novinarstvo nije potrebna nikakva hrabrost, već „pisaća mašina i poznavanje svih 30 slova azbuke, a ako je moguće, i poznavanje upotrebe zapete“. Iako nije imao diplomu koja dokazuje formalno obrazovanje („ja sam ti nekvalifikovana radna snaga“) bio je lutajuća enciklopedija. U pisanju se pozivao na enciklopedije, nikako Vikipedije. I nikad od čitaoca nije pravio idiota.
„Odlazak novinara“ pisalo je na naslovnoj strani NIN-a kad je umro Bogdan Tirnanić. „Govor praznine“ od tada traje već deset godina.
Stvarno, ako postoji foto-robot novinara, onda je to Tirke. I stasom i penkalom. Ko ne veruje neka u pretraživač ukuca „Tirnanić“ za fotografiju, a za tekstove neka ode do Narodne biblioteke ili arhiva Radio Beograda. Pa ne može se na Himalaje iz fotelje.
Posle njega se, pre pet godina, fizički sklonio i Aleksandar Tijanić, čovek koji je je uz Tirketa u profesiju uveo „ja“ i za koga mi jednom prilikom peta plavuša dobaci na ulici: „Zoriću, mora i u glavi, a ne samo na glavi“ aludirajući da mi frizura liči na njegovu. One koji su mi, pokatkad, rekli da mi pisanije liči na Tirketovo sam vodio na piće. Ništavan trošak, malo ih je bilo.
Njemu nisam stigao da platim ono piće. Nisam mu ni na sahranu otišao. Pa to bi značilo da priznajem da je Tirnanić pokojnik. I da pristajem na to. Ne!
Tirke, gurnuo si me u ćorsokak, ali se koprcam. Još ćeš pričekati na onu turu viskija. Do tad neka ovaj omaž bude dokaz da pamtim.
Današnji Drašković fanatično napada sve ono za šta se onaj nekadašnji Drašković fanatično zalagao. Muka je to, golema. Mnogo veća od 599 dinara („i da vam dinar ostanem dužna“) koliko košta roman koji to nije.
Kad iz političara progovara pisac, i to dobar pisac, onda to nije dobro za njegovu političku partiju i karijeru. Pisci, za razliku od političara, nisu i ne treba da budu pragmatični, pa se to Vuku Draškoviću političaru obilo o glavu devedesetih godina prošlog veka. Evo ga već 17. godinu liže rane.
Kad iz pisca pak progovara političar, onda to nikako nije dobro za političara, samoubistveno je za pisca i pogubno za literaturu uopšte. Najnovija knjiga pisca Vuka Draškovića „Ko je ubio Katarinu“ formalno je zbirka pripovedaka sa nenapisanom ali zjapećom vertikalom o raspadu (druge) Jugoslavije, a suštinski je to politički govor na 193 strane. Katarina je, da dešifrujemo, Jugoslavija.
Rekvijem za kurjaka
Dakle, ovo delo je svojevrsni štampani Frankenštajn gde pisac Drašković drži olovku, a političar Vuk, koji je promenio i dlaku i ćud, diktira.
Dodatnu konfuziju u glavi čitaoca unosi što se, od pripovetke do pripovetke, mešaju naratori koji piscu naređuju šta da stavi u optužnicu protiv dželata države u kojoj većina republika nije htela da bude, većina svetskih država je htela da je ne bude, ali je za njenu smrt kriv samo jedan narod, jedan lider, jedna služba bezbednosti i istorijska vezanost za Rusiju.
Tako, naime, od stranice do stranice, prvo čujete revoltiranog političara Draškovića, potom vam se učini da je to pokojni Jovo Kapičić, onda kao da čitate reči nekog nevladinog građaniste koji je naučio nekoliko fraza sa kurseva o političkoj korektnosti, a u stvari sve vreme vam odzvanja ono što Latinka Perović misli i priča poslednjih decenija.
Nema u ovakvoj postavci sočinjenija, dobri vam stojimo, ni „l“ od literature, iako na momente bljesne onaj stari, dobri pripovedač Drašković, pogotovu u delovima kad kroz dijalog junaka daje gotovo trodimenzionalnu sliku seljaka sa Povlena.
Međutim, sve ostalo je manifest mrtvog političara koji ne zna šta će pre: da optuži po milioniti put Slobodana Miloševića, bojažljivo brani četnike, napada službe bezbednosti, žali za Jugoslavijom, između redova pa nekad i direktno optužuje Rusiju, glorifikuje Vašington, Brisel, Berlin i Vatikan, a najviše žali za samim sobom.Čak, u jednoj pripovetki naslovljenoj sa „Produži“, Drašković piše: „Kad pisac uvlači sebe u ono što piše, onda je to rizični teren za njega“ ali, kao, eto, nije to mogao da izbegne, pa u daljem toku pripoveda o susretima na Košutnjaku njega i čoveka koji sa njim priča, puši njegove cigarete i kritikuje ga. Dabome, tu Drašković pisac glorifikuje Draškovića političara i brani ga od opšteg negativnog narativa koji o njemu vlada. Jadno, iskreni da vam budemo.
Muka je to, golema. Mnogo veća od 599 dinara („i da vam dinar ostanem dužna“) koliko košta ovaj roman koji to nije. Svi vi koji ne žalite za smrću (druge) Jugoslavije imate dodatni razlog da se ne trošite (mislimo i na novac i na živce) jer je delo posvećeno „Svima koji su želeli da Ona živi“.
Iako jasno pominje secesiju republika, eho Draškovićeve knjige je da su svi koji su radili na njenom razbijanju želeli da ona živi, ali Milošević i njegove službe nisu dali. Nigde se, međutim, ne kaže šta je to Srbija trebalo da uradi pa da ne bude ishod za kakvim pisac koji je to nekad bio žali.
Oprost za pripovedača
„Mnogo je slučajeva kad se najveća ljubav preokrene u mržnju. Ili kad ljudi, najiskrenije, bez ikakve prisile, zavole nešto protiv čega su bili, takođe iskreno i bez prinude“, kaže u priči „Oooooo, Milutine!“ izvesni profesor. Kao da u Draškovićevom delu, pokazuje ogledalo tom istom Draškoviću.
Tako ovaj današnji Drašković fanatično napada sve ono za šta se onaj nekadašnji Drašković fanatično zalagao.
Žarko Mišić, njegov junak iz okoline Valjeva koji je zbog tvrdoglavosti i inata dobio nadimak Žare Magare, iznervira se tako jednom prilikom zbog parole „Srbija je bez Kosova trup bez glave…“ pa počne da dokazuje da to nije tako, da „Bilo Kosovo u Srbiji u Srbiji ili ne bilo, Srbija je živa, Srbija nije leš“ i da suštinski brani naraciju iz kasne Draškovićeve političke faze. I Mišić, i Drašković, i Magare kao da pate od amnezije i zaboravljaju Draškovićevu ranu i srednju političku fazu u kojoj je Kosovo bilo ne samo metaforički trup i glava, već i početak, i sredina, i kraj.
Srećom, vi koji ovo čitate ne patite od iste boljke, pa uprkos autodestruktivnosti političara koji uz sebe hoće da ubije i pisca, zapamtite onomadašnjeg Vuka pisca, a Drašković neka bude Magare ako mu je tako kao političaru lakše. Srbiji će biti isto.
Vlastodršcima iz Crne Gore i Republike Srpske zajednička je ljubav prema košarci, a razlika između njih veća je od jednog slova. Beograd im je bio ili jeste Pijemont, naklonost Zapada su imali ili je imaju, a Rusiji su rekli veliko „Da“ i veliko „Ne“. Šta još čini ram za sliku njihovih karijera?
„Lopove!“, povikali su u samo dva dana, u dve odvojene države, dvojici vladara predstavnici opozicije. Milu Đukanoviću u parlamentu Crne Gore, Miloradu Miletu Dodiku na mitingu opozicionog Saveza za promene.
Nećemo ulaziti u validnost ovih opaski, već ćemo pokušati da damo uporednu analizu političkih biografija ove dvojice vlastodržaca, čije karijere su na prvi pogled, pogotovu u ovom momentu, toliko različite, a opet na neki način i slične.
Čak su u pojedinim trenucima, penjući se ka mestima na kojima su sad, nosili cipele onog drugog. Milo sadašnje Dodikove na početku karijere, Mile nekadašnje Đukanovićeve od, uslovno rečeno, sredine političke karijere.
Mlade tehnokrate sa tuđim programima
I Milo i Mile su vrlo mladi ušli u političke vode, i svaki na svoj način, pored titula političkih pozicija koje su u to vreme zauzimali, imali i dodatak „najmlađi“. Iako, zbog dužine vlasti i političkog staža, možda deluje da je Đukanović stariji, on je prema zvaničnoj biografiji tri godine mlađi od Dodika.
Obojica vladaju čvrstom rukom. Obojica, ma koliko od iste bili optuživani, nemaju opoziciju. I obojica su, mada to nikad nisu priznali, niti će priznati, preuzeli program od opozicije. Đukanović od ugašenog Liberalnog saveza Crne Gore Slavka Perovića, a Dodik od Srpske demokratske stranke, koju je osnovao Radovan Karadžić.
Đukanović je tim preuzimanjem od Perovića napravio otklon od srpstva i Srbije, a Dodik se tom srpstvu i nacionalnom pak približio. I obojica su, svaki za sebe, posle toga još više učvrstili svoju vlast.
Razlikuje ih sam start. Đukanović nije morao da kreće od nule jer mu je otac bio sudija, pa je vrlo rano postao i član partije i brzo je išao ka gore u partijskoj i državnoj nomenklaturi. Tvrdio je da je prvi novac zaradio u sedmom razredu osnovne škole, mada ne znamo na čemu i kako, kao što se ne zna da je posle toga osim bavljenja politikom radio nešto u privredi. Javno.
Dodik je iz porodice poljoprivrednika, pa je pregovaranje i odnos sa ljudima prvo izučio na pijačnim tezgama na kojima je sa ocem od rane mladosti prodavao povrće. Završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu i vratio se u rodne Laktaše pored Banjaluke gde ga je čekalo mesto načelnika. Đukanović je završio Ekonomski fakultet u Podgorici, nije se vraćao u rodni Nikšić, ali nije ni hrlio u Beograd.
Iako obojica tokom čitave političke karijere važe za tehnokrate, a na delu to i pokazuju, nekako deluje kao da je Mile ekonomista, a Milo politikolog, jer je Dodik do ulaska u visoku politiku imao i preduzeće i radnje za pravljenje i prodaju nameštaja, a Đukanović je vešto prodavao ideologije i pokazivao da je politika veština mogućeg. To je, doista kasnije, počeo da pokazuje i sad uspešno čini i Dodik.
Propast reformskog i uspon nacionalnog
Za vreme nacionalnog buđenja na prostorima bivše Jugoslavije Milo se svrstao na prosrpsku stranu, posle antibirokratske revolucije u Crnoj Gori izbio u prvi plan i dugo bio drugo oko u glavi, tačnije partner Srbije i Slobodana Miloševića. Dodik je u to vreme pak postao član projugoslovenskog Saveza reformskih snaga Ante Markovića koji je doživeo fijasko jer su u Bosni i Hercegovini pobedile nacionalne partije.
Milo je u to vreme javno istupao i zapaljivo govorio protiv ustaša, dok su Mileta nazivali ustašom jer se nije opredelio za tadašnje nacionalne stranke. Milo je, uslovno rečeno, bio na strani suprotnoj od međunarodne zajednice, a Mile na strani suprotnoj od Mila i Miloševića. Doista, tada je i po značaju i po uticaju Dodik bio daleko nebitniji od Đukanovića.
Posle „Dejtona“ Dodik tek pravi svoju partiju Savez nezavisnih socijaldemokrata, a Milo počinje da zagovara samostalnost Crne Gore, netom pošto se razveo do Momira Bulatovića, do tada saradnika i predsednika Crne Gore i Demokratske partije socijalista.
Tada, posle „Dejtona“, obojica dobijaju podršku međunarodne zajednice. Đukanović jer je, kao, protiv Miloševića, a suštinski protiv Srbije, a Dodik jer je u to vreme izgledao kao najprihvatljivija opcija, a i dok su se neki drugi sklanjali on je prihvatio da bude premijer sa samo dva svoja poslanika.
Podrška od Zapada i ekonomija od Rusije
Milo je bio velika nada Beograda, a Mile velika nada međunarodne zajednice. Onda je Milo rekao da „supruge treba da budu supruge“ pa je postao velika akvizicija Zapada, a Mile je američkom ambasadoru rekao da mu da račun za dva miliona dolara koje je ambasador pominjao da su uložili u reformu policije na koju Dodik nije pristao, i tako je postao veliki problem Zapada. Milo je rastao na tom sukobu sa Beogradom i sad Moskvom, a Mile na sukobu sa Sarajevom i Zapadom.
Obojica su bili protiv Slobe. Gotovo od početka. Obojica vole košarku. Obojica ulažu u tu košarku. Obojica vole dobru narodnu pesmu. Milo da mu pevaju, Mile i da peva. Vokabular im je obojici balkanski.
Zajednički im je osećaj za politički trenutak. Zajedničko im je što im ekonomija država u velikom delu zavisi od Rusije. U Crnoj Gori zbog kupovine preduzeća, zemljišta, izgradnje a i broja turista, a u Republici Srpskoj zbog kupovine rafinerije.
Razlikuju se sadašnjim odnosom prema Rusiji. Đukanović je u redu onih država i vladara koji se jasno stavio na stranu protiv Rusije i vuče zemlju ka NATO-u. Dodik je pak nedvosmisleno na strani Rusije, i otvoreno protiv NATO-a.
Samo zahvaljujući Dodiku Bosna i Hercegovina nije priznala Kosovo i uvela sankcije Rusiji, a samo zbog Đukanovića je Crna Gora priznala Kosovo i uvela sankcije Rusiji.
Politika od obale i politika ka obali
Za razliku od Đukanovića, koga optužuju za korupciju, pa i diktaturu, i on opet ima podršku zapadnih centara, taj isti Zapad zamera Dodiku korupciju. Suštinski se u oba slučaja radi o politici. Jedna je Milova ka (evroatlantskoj) obali, a druga je Miletova od (evroatlantske) obale.
I dobar deo javnog mnjenja u Srbiji razmišlja slično kao dobar deo međunarodne zajednice, pa ono što zamera Dodiku ignoriše kod Đukanovića. Politička čaršija veli da je to zbog finansija. Ne samo od stranih donatora, već i onih koje u Beograd stižu direktno iz Podgorice.
Dodik se u srpske političke prilike meša javno, daje podršku uglavnom partijama koje su u tom trenutku na vlasti i redovan je na svim državnim manifestacijama. Đukanović se u srpske političke prilike meša tajno, tačnije posredno preko mreže političara, novinara i javnih radnika koji sve to ne rade samo zbog ideologije i ljubavi.
Slikanje sa Miletom pomaže političarima iz Srbije. Slikanje sa Milom odmaže političarima iz Srbije.
Dodik je napravio državu, što nije malo, a Đukanović je samo napravio sopstveni zabran, od već postojeće države. Međutim, institucije u Podgorici se ruše, a u Banjaluci još nisu izgrađene, pa odlaskom, eventualnim, i jednog i drugog stvari u tim državama nikako neće biti iste i prete da se promene za 180 stepeni.
Zato Đukanovića drži Zapad da se kurs zemlje ne bi promenio, a Dodika sapinje Zapad i rado bi voleo da mu vidi leđa kako bi se kurs zemlje promenio. Manevarski prostor Dodika je daleko manji, pa je i njegova misija daleko teža.
Dodik ne može nazad. Milo takođe ne može nazad. Dodik čuva državu, a ne samo svoju funkciju. Đukanović čuva sopstvenu glavu. „Budućnost“ je uspešnija od „Igokee“ u košarci.
Najpoverljiviji čovek nekog državnika mora biti multifunkcionalan, takvi ljudi nisu ad hok postavljeni već imaju tesne bezbednosne i političke veze koje su godinama sticali, širok spektar stvari kojima se bave i uglavnom su sklonjeni od javnosti. Bitno je da je u tom odnosu političar uvek jači.
„Ma, on sluša svoju ženu“, rekao je 2002. godine autoru ovog teksta jedan tada, a i sada, visoki funkcioner SPS-a. Ovo je bio odgovor na pitanje zašto SPS kao velika stranka nema svog kandidata na izborima za predsednika Srbije, nego prema poruci Slobodana Miloševića iz Haga podržava Vojislava Šešelja.
Za Miloševića je, dok je vedrio i oblačio, važilo pravilo da je sve rešavao sam i da je (pre)veliki uticaj na njega imala supruga Mirjana Marković.
Željko Simić i profesor Vladan Kutlešić bili su Miloševićevi savetnici, a kakav su uticaj imali najbolje se vidi iz izjave njegovog prvog savetnika Zvonimira Trajkovića, u kojoj ističe da se Milošević uglavnom oslanja na lični intelekt i zanemaruje analitički pristup.
Ko su savetnici, a ko stvarno savetuje
Ovih ljudi, koji su uz predsednika i predsednike, setili smo se proteklih nekoliko dana tokom kojih je premijer Srbije Aleksandar Vučić u poseti SAD, prvi potpredsednik Vlade Ivica Dačić tek sinoć stigao u Beograd, a Zorana Mihajlović postala privremeni šef u Nemanjinoj 11. Zbog toga ju je jedan tabloid napao, drugi (tobože) branio, a bilo je medija kojima je sve ovo poslužilo za priču o odnosima u SNS-u. Ako ostavimo po strani manje ili veće uskostranačke i dnevno-političke razmirice, zanimljivo je videti ko su ljudi odmah iza eksponenta neke politike. Bilo da je to državni činovnik (predsednik, premijer) ili lider političke stranke.
Kao što smo videli iz primera Slobodana Miloševića, obično je velika i stvarna moć upravo smeštena kod ljudi (žene) koji su donekle u senci.
Kod još jednog bivšeg predsednika Borisa Tadića, čovek broj dva je bio Miodrag Miki Rakić. On je, a to su pominjali i Rakić i Vučić, bio veliki prijatelj i Aleksandra Vučića. Da je živ, dosta je onih koji bi se zakleli da bi Vučić imao više sastanaka u Americi, nego što ih je imao prilikom ove posete.
Kako je savetovano nekad
Svi politički pismeni ljudi pamte Henrija Kisindžera više nego i same predsednike koje je savetovao, i neuporedivo više od ljudi koji su u to vreme bili ministri inostranih poslova SAD. Jedan se, na primer (za vreme Niksona) zvao Vilijam Rodžers. Ali je sve rešavao Kisindžer.
Hroničari pričaju da su za vreme Titove Jugoslavije postojali savetnici zaduženi za pripremanje dnevnih brifinga, za prepiske sa stranim državnicima i diplomatama, pisali su govore, dobijali zadatke za delikatne operacije koje nisu baš moguće zvaničnim kanalima…
Ali, ljudi od poverenja su posebno birani. Ili su se sami nametali. (Ivan) Stevo Krajačić bio je jedan od onih sa kojima se Tito konsultovao. A Dobrica Ćosić je (pa i do pred samu smrt) za sve predsednike i premijere u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji predstavljao ono što i kraljica Elizabeta za britanske premijere. Ćosić možda nije voleo utorak i možda nije imao tačno vreme sastanaka u pet sati — ali da je imao uticaja, imao je. Da su mu tražili mišljenje, tražili su.
Gde je moć posle 5. oktobra
Predrag Simić, pokojni profesor FPN-a i bivši ambasador u Francuskoj bio je savetnik prvo Vuka Draškovića 90-ih, a potom i Vojislava Koštunice 2000-ih. Međutim, neuporedivo veći uticaj na Koštunicu i daleku veću moć imali su njegovi šefovi kabineta Ljiljana Nedeljković i kasnije Aleksandar Nikitović Nikita, kako su ga zvali i oni koji ga vole i oni koji ga se boje. Prema mnogima on je zaslužan za SPS-ovu podršku manjinskoj vladi DSS-a, za izbor nekih (važnih) činovnika, a nadimak ovog čoveka mogao se u političkoj čaršiji čuti i kao odgovor na pitanje: ko brine o policiji sad kad je ministar Jočić sprečen zbog saobraćajne nesreće.
Vladimir Beba Popović, čovek koji se pre nekog vremena hvalio u TV studiju da na neki način savetuje premijera Vučića (što je premijerov kabinet docnije demantovao) bio je savetnik ubijenog premijera Zorana Đinđića. To vreme je bilo tranziciono, pa je Beba bio konsultant opšte prakse, iako on sam voli da često sebi pripisuje veću ulogu nego što mu je Đinđić ikad da(va)o. Ali je imao uticaja. A i pristupa nekim arhivama, što je i sam isticao u medijima.
Pomenuti Miki Rakić, prema mnogima je najzaslužniji za formiranje vlade DS-SPS, za delikatne stvari kao što je saradnja sa Hagom i borba protiv organizovanog kriminala, a ima i onih koji mu pripisuju posredničke zasluge za formiranje nekih političkih partija.
Šta moraš da imaš, pa da o predsedniku sve znaš
Čovek broj dva, ili najpoverljiviji čovek nekog državnika, mora biti multifunkcionalan. To su ličnosti koje dobiju, formalnu, funkciju kad eksponent politike dođe na vlast. Takvi ljudi nikada nisu ad hok postavljeni, već imaju tesne bezbednosne i političke veze koje su godinama sticali. Imaju širok spektar stvari kojima se bave: od sakupljanja novca za kampanje, preko politike, geopolitike, bezbednosti, biznis poslova (preko trećih i četvrtih lica). Takvi ljudi bave se i kadriranjem — obično i u državi i u političkoj organizaciji svog eksponenta.
Posebno je važno naglasiti da između njega i eksponenta uvek postoje prijateljske veze, sve se zasniva na kategoriji poverenja koje je testirano dugi niz godina. Kad lider „lomi“ neku političku odluku, uglavnom odluku donosi u tet-a-tet razgovoru sa tim čovekom.
Ti ljudi se, uglavnom, klone javnosti. Plus, veoma retko mediji ih otkriju, već se dešava upravo suprotno — mediji osete „poruke“ koje stižu od njih. Naime, oni svoj autoritet grade i na fami o nedostupnosti i svemoćnosti. A sve to proizilazi iz njihove jako dobre obaveštenosti. I formalne i neformalne moći.
Takođe, bitna stvar je da je u odnosu eksponent-njegov čovek od poverenja, eksponent politike uvek jači. I njegova je, ono što se kaže, poslednja. Na primer, dosta obaveštenih ljudi tvrdi da je Miodrag Rakić bio protiv toga da Tadić raspiše i predsedničke izbore 2012. Kao što znamo, Tadić ih je raspisao i izgubio. Njegova je baš bila poslednja.
Najvažnije je da je takav čovek u blizini, u dnevnoj komunikaciji sa eksponentom, koji mu delegira i deo najosetljivijih poslova. Najčešće postoji formalno pokriće (neka funkicija) kako ne bi došlo do izmeštanja moći iz institucija.
Ram Emanuel je važio za čoveka od poverenja Baraka Obame u njegovom prvom mandatu. Vukašin Maraš je to dosta dugo bio za crnogorskog premijera Mila Đukanovića. Toniju Bleru je to i više od toga bio Alister Kembel. Mada ima onih koji smatraju da je Sergej Ivanov čovek od poverenja ruskog predsednika Vladimira Putina, mnogo je više onih koji tvrde da Putin odluke donosi sam. Ambasador Srbije u Vašingtonu, Đerđ Matković, bio je dugo savetnik premijera Aleksandra Vučića, ali se čini da je smrću Miodraga Rakića i Vučić izgubio velikog prijatelja, savetnika i saveznika. I da sada veruje samo sebi bliskima.
