Ko je Nenad Zorić?

Nekad bio novinar, sad već godinama radi na televiziji.
No, pre svega toga…

Ostaće upamćeno da se januara 30. godine 1979. u Božetićima kod Nove Varoši, Petar napio prvi i poslednji put u životu. Rodio mu se prvi sin, pa se znalo će dobiti ime po začetniku familije. Starom Nenadu.
Kakav je taj tek frajer bio. Startovao je i oženio popadiju (dobro, pop je pre toga umro). To je, tada, bio greh, pogotovo za popadiju, ali šta će ucveljena žena. A i moj predak nije bilo ko.
Prezime se znalo. Zorić.
Ne piju, ne puše, svi osim Vrnta navijaju za Partizan, slave Svetog Nikolu, prave mušku đecu, psuju “jebem ti zvjezdu” i nikad ne nose novčanik u zadnjem džepu.

Elem, kao što detetu kad voli fudbal daju loptu i puste ga na poljanče da se igra, tako su i meni dozvolili da upisem “te Političke nauke” i probam da budem novinar.

Sad sam (od aprila 2021.) glavni planer i intervju buker televizije Euronews Serbia, otkad mi je glavni urednik saopštio “da žele više da me iskoriste” za predloge tema, uglova njihove obrade, potencijalnih sagovornika… i da ne budem na poziciji izvršnog urednika dnevne jutarnje emisije Euronews Jutro, na koju sam došao sa mesta glavnog urednika dnevne informativne emisije Jutro na Prvoj srpskoj televiziji. Na toj televiziji sam od juna 2020. do oktobra iste godine radio kao urednik centralne emisije Vesti.
Pre toga sam od avgusta 2019. bio urednik na portalu KosovoOnlajn, a od marta 2015. do avgusta 2018. novinar i komentator na portalu Sputnjik Srbija.
Novinar i komentator Ekonomist magazina bio sam u dva navrata do jula 2011.
Pre toga sam bio zamenik urednika BLIC BEOGRAD, a još ranije novinar Informativnog programa RTS-a (OKO Magazin i novinar producent OKO-a, koautor dokumentarnog filma “40 godina bodrenja u Srbiji “DOSIJE NAVIJAČI” od pet epizoda), novinar STATUS-a od 2002. do 2005. i saradnik nedeljnika Vreme i Blic News.

To vam je za sad. Pošto me bije (dobar) glas da češće menjam redakcije nego Bekam frizuru. No, nakupio sam toliko iskustva da “mogu da vodim puk vojske”, iako sam pacifista. Kad mi se ukaže prilika.
Pa sam tako služio vojsku na Fakultetu političkih nauka (i naterao familiju da se krsti i levom i desnom). I kad sam, već, postao deo inventara na  FPN-u, pored tog PR-isanja ubediše me da dve sezone budem demonstrator na  predmetu “Teorija i tehnika novinarstva” (prva i druga godina) gde sam napravio nekoliko sad već veoma ozbiljnih novinara. Insistirao sam i kod njh, ali i kod kod polaznika Novinarske škole UNS-a od 2011. (pa tako za sad 10 godina) na pitanju “zašto”.

Sa Pavom i Slavišom sam napravio dve knjige “Nije srpski lupati I i II”. Nisam zaradio ništa, osim dioptrije. Ne žalim.

Svojevremeno sam, kao student, učestvovao u projektu MEDIJA LINK “ANALIZA MEDIJA (u bivšim republikama SFRJ)”, Banja Luka 2002. godine i bio učesnik i organizator aktivnosti FEJS-a (Forum evropskih studenata novinarstva) od 2003 – 2005. godine

“Video sam i Ameriku” zahvaljujući Programu razmene i treninga za novinare  koji je za nas sa, kako to vole da kažu, Zapadnog Balkana ( iz Albanije, Bugarske, Hrvatske, Makedonije, Srbije i Crne Gore i Makedonije) organizovan od strane Biroa za obrazovanje i kulturu pri Ministarstvu spoljnih poslova SAD. Bilo je to u Vašingtonu i Portlandu april/maj 2005;. Pisao sam tekstove za Portland magazin, Portland, Mejn.

I Playboy, srpsko izdanje.

Dalo mi i nagradu “Borivoje Mirković” za najbolji novinski članak koju dodeljuju Fakultet političkih nauka i porodica Mirković ali i Nagradu Univerziteta u Beogradu (2005. godine) za “najbolji naučnoistraživački rad iz oblasti društvenih nauka”.