Duhovna praznina

Proteza za mozak nije izmišljena. Šteta, pogolema. Vidljiva na svim frekvencijama.

Zato daljinski upravljač jeste. Još od onomad, kad smo imali samo "prvi", "drugi" i (eventualno) "treći", a kamoli danas kad u svakoj zabiti ove zemlje radnika, gledalaca i glasača ima po 50 i kusur kanala.

Samo pune baterije i šaltaj do mile volje. Volj’ ti Indira, volj’ ti Šekira, hoćeš sport ili partiju pokera, prija li ti više "Kako se kalio čelik" na nečemu što se zove "YU" ili Gandi na History kanalu"¦

Međutim, došlo neko zlo doba, ima tome mesec i nešto dana, ne sme pošten svet ni ove spravice za menjanje programa da se lati. Sve u zebnji da će na Discovery kanalu umesto Bira Grilsa i njegovog Ultimate Survival gledati preživljavanje  Mahatme iz Bajčetine.

Zar vas  gromoglasno – govori "Veliki brat": "Anabela (ili koja već) izbačena si, napusti kuću", ne podseća na čaršijsku priču da su oni silni optuženici za vreme Koštuničine vlade dobijali ovakav aber: "poručio ti Ledeni da se predaš"

Čuli ste za individuu, u narodu poznatiju kao Toma Nikolić, odbegli kum Šešelj Vojislava koji od pre dve godine (ako mu je verovati) misli svojom glavom a od petog februara ove godine gospodnje nigde ne ide bez stiropora.

Ma, znate ga sigurno.
Niste mogli da promašite ovu zvezdu malih ekrana TV prijemnika koja (za razliku od Grilsa koji nabasa na po neku bubu ili tako neku živuljku) čim na Vrbicu zatvori vrata stana od pola miliona evra, a ključ predade supruzi, reši da niti jede niti pije.
Već da vene k’o tužna vrba. "Dok Srbiji ne krene", saopšti gledajući u cipele.

Dobro, krivo sedi pravo reci, hteo je ovaj "junak našeg doba" da pojede jabuku pod uslovom da mu je Boris donese na onaj skup (koji Draža Petrović izjednači sa performansom u kom Metalika svira narodnjake) ali je Tadić čitao Bibliju još kao dete pa mu na pamet nije palo da ga, sad kad samo što zemlju nije uveo Evropu, isteraju iz raja.

I tako Mahatmi iz Bajčetine zapade da izigrava ne možemo vam reći šta jerbo se u Statusu ne psuje i ne smeju se pisati ružne dijagnoze.

I kad smo kod prvih višestranačkih izbora, pogrešno je reći da je reality među Srbe uveo Veran, kad je možda tačnije da je ključeve tvrđave predao Slobodan. Mada svi, opravdano, sumnjaju na Stanišića, Jovicu Stanišića.

Uostalom, gledali ste u direktnom prenosu, pa ste i sami mogli da se uverite kako kao omladinka Mara leži u bolničkoj postelji, do pisoara ide sa fotografom i menja iskaze češće no Bekam frizuru.

Tako je od štrajka glađu i žeđu onaj marifetluk postao štrajk glađu, docnije (kad su istraživanja pokazala da se ne treba zamerati patrijarhu) post a onda su usledila dva pričesta, ako televizije ne lažu.
I taman kad ste mislili da se saga završila onim kucanjem jajima u patrijaršiji (pa sad recite da je Irineju lako) eto ga kako za jedne dnevne novine saopšti da mu fale još tri kilograma mase i malo snage, ali da vežba kako bi povratio "mnogo tih sitnih mišića koji su prvi stradali".

U redu, dosadilo vam je da se iznova prisećate ovih bizarnosti, te prestajemo sa trijerisanjem.

Nego, da vas pitamo. Liči li vam opisano na onu Kenedijevu maksimu – Ne pitaj  šta država može  da uradi za tebe nego  šta ti možeš da uradiš za državu, da li je možda nalik žrtvi Stefana Nemanje pred Manojlom Komninom, vizantijskim carem ili je ova igranka nevernog Tome istovetna žitiju Miloša Bojanića, pobednika drugog serijala "Farme". Sva je prilika da je ovo poslednje pošto je i Bojanić uspeo da podeli Srbiju na one za i one koji trče po lavor kad se pojavi.

Zasebna sorta je Nenad Čanak. On je rođen za reality. Sinonim. Nebitno da li je to Dom Narodne skupštine ili kuća na Košutnjaku.

Ovaj prvi je imao proteste podrške ispred Predsedništva Srbije i RTS-a, ovaj drugi na pijaci. Ista matrica, različit tip ozvučenja. Od fiskalnog računa beže obe grupe navijača.

Drugi je u obračunima pominjao termine koji kače naciju, politiku pa i tajkune, prvom su na noge dolazili asovi. Što zaboravljeni (Momir Bulatović), što oporavljeni (Milorad Vučelić), što nikad vitalniji (Milan Beko, Žarko Zečević). Onda nesvrstani (Džaja i Koštunica). Ma, svakojakog sveta se tu nakupilo. Sve rejtinga radi. I zlu ne trebalo. Bezmalo istovetno kao kad u nekom reality programu padne gledanost pa onda producenti uvode poznate. Gotovo da smo sigurni kako je producent Alek imao širi spisak onih koji se nisu kvalifikovali da probaju da ožive Tomu. Ili ovaj njih, onima ispred televizora je svejedno.

Da, da, šta drugo do reality.

"žImali smo direktan prenos odlaska u u bolnicu, stavljanja infuzije, poseta tajkuna, državnika, uplakane porodice, čitav cirkus. A i završio se kao reality: bez smisla, bez značaja, bez pouke, bez ičega, čak i bez neke nove popularnosti glavnog junaka    – baš pravi reality", konstatuje za Status dr Danica Popović, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. .

Je l’ to, Bože oprosti, demokratija prokleta. "Korak preko ograde/je l’ to, druže, jedino što časno je/zar za nas, stare ratnike/počasna salva da ne odjekne".

Pojam "Reality Srbija", prema rečima Dragane Mašović, profesora Angloameričke književnosti i studija kulture na Filozofskom fakultetu u Nišu mogao bi se vezati za lebdenje između samoobmanjivačke čežnje za pretpostavljenim "istinitim" prikazom stvarnosti i hiper realnosti njene fikcije.

Ta je fikcija, reći će za Status gospođa Mašović, zapravo skup nacionalnih "priča" koje su, opet, povezane sa nekim vrednostima, i sama ta činjenica nalaže barem neku istančanost u njihovoj upotrebi. Jer: opasnost poigravanja sa ovim fabulacijama krije se u naglom prelasku iz prvo pomenutog u drugo pomenuto stanje, odnosno, u "opštenarodnom razočarenju" kad shvati da "stvarnost" nije "stvarnost" nego njena instrumentalizovana formatirana varijanta.

"ž’Narod probuđen’ sred bajke ili mita odjednom ugleda strukturirani ‘šou’ na mestu gde je ‘nekada bila stvarnost’ i to ‘šou’ koji može značiti neke vrednosti ali ih, isto tako, ako ne i lakše, može izvrnuti ruglu.

Nekada su ljudi čitali klasike, Dostojevskog, recimo i nalazili ovakve propale likove i proživljavali njihovo ludilo –    a sad sve to gledaju uživo.

Samim neskladom između jednog nacionalnog mita, onog o mučeništvu i stradalništvu, i formata ličnih i partijskih interesa, stiže se do jedne u osnovi tragikomične strukture ‘spajanja nespojivog’ pa ‘mučenik’ sa postelje poručuje da se ‘ne tera šega sa njim’ i to onda kad se već uveliko zna da je ‘šegu’ poterao on sam, prvi", jasna je  Dragana Mašović. I, dodatno objašnjava: "Ako neko štrajkuje ‘glađu i žeđu’, on ulazi u fabulirano izdanje realityija, u ‘show’ koji se u morfologiji naziva ‘saga o velikomučeništvu’ sa elementima Uskrsa, jajeta i pričešća. I tu se krije oksimoron: s jedne strane, to je saga a s druge su interesi i ciljevi. I percepcija takvih fabula nije sigurna: s jedne strane, moguće je da će se poverovati u iskrenost takve fabule a moguće je da će se prozreti njena strukturiranost shodno vrlo pragmatičnim interesima".

Elem, ako ste pomislili da ćemo se baviti samo Nikolićem, grešite. On je, kao sezonska zvezda, dobar za polazni primer. Mogli bi smo na nađemo još onoliko slučajeva.

Koliko, evo, imaju sličnosti Ivan Ljuba i pokojni Ivan Đurić. Prvi, mladi, smerni pijanista koji je kao pobednik prvog "Velikog brata" uzeo nagradu i mesto na gradskim fensi žurkama i stranicama bulevarske štampe prepustio nekima kojima je to preče. Drugi, priznati istoričar i jedan od kandidata za predsednika Srbije na prvim višestranačkim izborima 1990. koji je nestao kao i reformske snage tadašnje Jugoslavije i mesto prepustio prečima. Kontate da ovaj termin "preči" u oba primera ima prizvuk cinizma.

I kad smo kod prvih višestranačkih izbora, pogrešno je reći da je reality među Srbe uveo Veran, kad je možda tačnije da je ključeve tvrđave predao Slobodan. Mada svi, opravdano, sumnjaju na Stanišića, Jovicu Stanišića.
Jer, šta je onoliko kandidata, garniranih egzotičnim likovima poput Šećeroskog ili ekologa Jovanovića do zabava za masu koja se prvi put sretala sa nečim što joj je servirano kao demokratija.

Ali, sugeriše Danica Popović, oni su tada ulazili u naše živote kao pretendenti na vlast, ne samo na slavu i novac, kao što čine ovi jadnici sada. "Mada, ne poričem sličnost u tome da su i jedni i drugi osuđeni na brzu popularnost i isto tako brzi pad u zaborav "“ ipak su ovi sada samo krpene igračke, bezopasne, bezidejne i bez pretenzija", kategorična je profesor Popović.

Pozorišni reditelj Filip Gajić, koji se tematikom reality emisija bavi u svojoj najnovijoj predstavi kaže za Status da su ti izbori bili možda najspontaniji izbori i ipak nisu bili organizovana stvar.

"žLjudi sa vlasti manipulisali su tom brojnošću, što se kasnije pokazalo kao dobar model. Čim se pojavi nešto što može da uzbuni, to se ne zabranjuje. Kao što kaže Orvel, u ona vremena na jednog ubijenog jeretika pojavljivalo se hiljadu novih. Sad se to ne radi. Kad se pojavi dobra knjiga u knjižari ona se samo izignoriše, nema je. Pojavi se još deset sličnog sadržaja koji je ubiju na perfidan način", precizira Gajić.

Ili, da banemo još dalje u prošlost, pa da posumnjamo da je i ona Titova država bila reality sa sve "Trumanovim jajima".

"žA, ne. To je bila jedna ozbiljna diktatura u kojoj su ljudi odlazili u zatvor zbog različitog mišljenja, u kojoj je čitava država veoma organizovano i ozbiljno branila i u praksu sprovodila svoja uverenja. To što se pokazalo da su uverenja pogrešna, to je sada druga stvar, ali to nikako nije bila lakrdija, to je bila krvava bajka!", kategorična je Danica Popović.

Dobro, probali smo. Vratimo se bližoj prošlosti.
Pa zar onaj Maca (nema reality emisije u kojoj nije učestvovao ili je vodio) ne može imati pandana u politici. Na primer u Mrki (prema gabaritima) ili Rasimagi (nema vlade u kojoj nije učestvovao). S tim što Macu ljudi ne vole zbog onoga što je tamo radio, dok ovog drugog sveučesnika idealizuju zbog onoga što u vladama i komisijama nije uradio.

Bogati smo i humanoidnim otpadom kojemu je lični daleko ispred zajedničkog interesa… Taj ‘otpad’, to ‘đ"¦’, predstavlja kolateralnu štetu slobode koju nam je Bog podario, a potom nas na ovoj planeti ostavio, da sami svoju sudbinu, bez Njega, krojimo

Onda, kao u svakom pristojnijem spektaklu, imamo trojke. Izvesni pevači u pokušaju Milena i Nemanja potpomognuti voditeljem u pokušaju Vladom koji je kao pokušao da muva dotičnu, pa je navodno i poljubio ali se danima utvrđivalo gde, savršen su pandan Borisu, Ivici i Tomislavu. S tim što se kod ove trojice najviše sugerisalo da je Ivica taj koji devojci sreću kvari jer koketira sa obe strane. Što pre, što posle one čuvene imitacije mitinga. A onda se, kao kod onih sa "Farme", iznova dokazivala ljubav.

Na red dolaze i gubitnici. Ali oni koji su, takav im horoskop, izgleda sami krivi za svoju sudbinu. Pogađate da je reč o Saši Ćurčiću (bivši fudbaler koji je zaradio neviđeno mnogo i proćerdao najmanje toliko) pobedniku VIP "Veliki brat" i Vuku Draškoviću (bestseler piscu, kralju trgova i ulica, vođi) koji je izgubio glasače, kosu i uticaj. S tim što prvoga zbog tog gubitništva vole pa su mu dali nagradu od 50 hiljada evra a ovog drugog su i čitaoci počeli da zaboravljaju. Možda su se ljudi, šta ti je Balkan, odlučili za Ćurčića i zbog onog – "gazda je ko ume spiskati".

Oduvek je pravi gazda, reći će Danica Popović, bio onaj ko ume da upravlja sobom "“ to je jedini dobar kriterijum.

U tranzicione gubitnike možemo pobrojati, što bi Rambo Amadeus rekao, svu onu "fukaru i raju" što pre, u toku i posle zadnjeg nam građanskog rata nije emigrirala u neku Švedsku, Kanadu, Australiju  i slično

"žMalo je takvih, a nekako mi uz ovakav svet ne leži baš destrukcija bilo koje vrste. Nekada su ljudi čitali klasike, Dostojevskog, recimo i nalazili ovakve propale likove i proživljavali njihovo ludilo –    a sad sve to gledaju uživo.

To mora da je mnogo jezivo, mada ne poričem lekovitost suočavanja sa istinom koja kaže da đavo brzo dolazi po svoje i da je u stvari sjajno biti običan TV gledalac, umesto da si zvezda reality emisije koja tone u propast, gde joj je, kako rekosmo, i mesto", dodaje Popovićeva.

Muka je naći politički pandan Miroslavu Mikiju Đuričiću, pčelaru iz Kupinova kom je "Veliki brat" omogućio da pokaže šta je to sve odgledao, pročitao, spoznao i dokučio, ali kog niste mogli uhvatiti ni za per ni za glavu. Napuštao je emisije, pobeđivao, slikao se za "Playboy""¦ Dakle, vispren tip, neosporno inteligentan, ali mu je mana što bljesne na trenutak i onda sve vrati na početak. Ne, nije to Mlađa. Pre je "kad je teško Čović" ali ovaj potonji ne ide u kockarnice, nije rekao svoju poslednju reč te će tako Miki ostati bez parnjaka.

Zasebna sorta je Nenad Čanak. On je rođen za reality. Sinonim. Nebitno da li je to Dom Narodne skupštine ili kuća na Košutnjaku.

Najzad, zar vas ono gromoglasno – govori "Veliki brat": "Anabela (ili koja već) izbačena si, napusti kuću", ne podseća na čaršijsku priču (a te su nekad najtačnije) kad su oni silni optuženici za vreme Koštuničine vlade "dobrovoljno" odlazili u Hag. Tad su ti "dobrovoljci", vele zli jezici, dobijali ovakav aber: "poručio ti Ledeni da se predaš". Ko do sad nije čuo za Ledenog, džaba mu da to uči iz Statusa.

Priznajte, živimo reality. Pa se nekako sami nameću stihovi "Druže, dok sam se budio/ukrali su moju mladost, moje ludilo/dobre su kafane, dobro se napuši/dobri ljudi vole priču što priča gubitnik" kojima Sejo Sekson opisujući "ljude bez m"¦ i časti" koji se "k’o hijene mlate oko komada vlasti" pesnički metaforično i porazno istinito već u prvom stihu "Druže, bilo je lakše sve/mi u rovu, oni u rovu, tu na puškomet" ogoljuje realnost koja je gora nego u ratu.

Zoran Marinković, frontmen grupe "Bjesovi" kaže za Status da prvo na šta ga termin "Reality Srbija" podseća jeste realnost ove zemlje koja je u priličnom kontrastu sa njenim potencijalima. Pri tom misli na bogatstvo u ljudskim i prirodnim resursima. Bogati smo, kaže, pametnim i dobrim ljudima, kao i vodama, rudama, biljem i životinjama.

"žBogati smo i humanoidnim otpadom kojemu je lični daleko ispred zajedničkog interesa… Taj ‘otpad’, to ‘đ"¦’, predstavlja kolateralnu štetu slobode koju nam je Bog podario, a potom nas na ovoj planeti ostavio, da sami svoju sudbinu, bez Njega, krojimo. Ustvari, ‘Veliki brat’ direktno, a i ostali reality u jednom posrednom smislu, zasnovani  su  na ‘pravednom nadzoru’, na fundamentalno pogrešnoj pretpostavci da Bog, za života svakog od nas, ili barem  nekog našeg potomka, kažnjava i nagrađuje, ali nije tako. Uopšte nije tako…", protivi se Marinković i dodaje da pričajući o bogatstvu zemlje pominje Srbe u kontekstu empatije i konstruktivne lucidnosti, ali i zloupotrebljene inteligencije.

"žTo je priča o dva pola, o svetloj i tamnoj strani elite ovog naroda koja, kad se  fizički  sabere, opet daje neznatan postotak spram ogromne većine, čije glavne karakteristike jesu pomodarstvo i podaništvo. Malo je ogavno kad se tako lepo i skladno, a istom bednom cilju, potpomognu provincijski i mediokritetski mentalitet sa ‘Ko u vladu, za njim u paradu!’ stavom", kategoričan je vođa "Bjesova".

"žVeliki brat", s druge strane za Filipa Gajića, u ovoj civilizaciji predstavlja model nečega što upućuje ljude kako će živeti i kako izgleda budućnost.

"žOnaj koji ostaje najduže dobija nagradu. Onaj koji ostaje najduže u tamnici, onaj koji ostaje zatvoren, onaj koji ostaje najduže posmatran, onaj koji pristane na svaku vrstu ličnog i opšteg poniženja, onaj koji odustane od svoje intime, od svoje slobode, taj će biti nagrađen", rezignirano kaže Gajić.

Dobro. Znamo da "Veliki brat" i žuta štampa nisu srpski izum, ali zašto su morali baš ovde toliko da se zapate.

Problem je, prema Filipu Gajiću, velika duhovna praznina koja nije toliko vezana za Srbiju koliko za trenutak u kojem se nalazi civilizacija. To nije seme, tvrdi on, koje je proklijalo ovde, već seme koje je uspelo svuda. Još jedna dobro organizovana stvar u koju je uložen i vraća se ogroman novac.

"žZa to nije potrebno nikakvo znanje i obrazovanje da bi čovek dao svoje učešće, a najveći problem je publika koja to masovno konzumira. Kako je Napoleon rekao: Društvo bez religije je kao brod bez kompasa. Civilizacija koja je izgubila ne samo religiju nego i ideologiju, bilo koje vrste, bilo šta što omogućuje plebstvu da se poput trole nakači na nekakav pogon, gde je svet uređen i ima svoju knjigu zapovesti bez obzira ko ju je pisao. Hrišćanstvo ili Lenjin. To je nekad omogućavalo ljudima da imaju odgovore na osnovna egzistencijalna pitanja", precizira Gajić.

Svojim očima sam gledala, svedoči nam Danica Popović, da isto tako žive, recimo, prosečni Englezi, to jest, njihova niža-srednja klasa: isti tip žute štampe, isti komentari u pabovima i u porodici, sve isto.

"žTako da su ovi proizvodi, fantastično, u stvari, prilagođeni tom društvenom sloju. Samo što u Srbiji izgleda nema drugih društvenih klasa, jedino je tu, koliko vidim, razlika!", nastavlja dalje Popovićka.

"žReality Srbija" je, između ostalog, prema Dragani Mašović, problem odsustva prave mere u odnosu prema politici kao umeću strukturiranja društvenih odnosa. Ili se preteruje, pa se veruje u postojanje "golih činjenica", u neku stvarnost verité, ili se, pak, prazni trezor nacionalnih mitova, što je rizik koji, naravno, ne povlači samo komične posledice.

Što zaboravljeni (Momir Bulatović), što oporavljeni (Milorad Vučelić), što nikad vitalniji (Milan Beko, Žarko Zečević). Onda nesvrstani (Džaja i Koštunica).

"žRešenje je verovatno u pravoj meri: u razumevanju da je stvarnost uvek oblikovana, i to ne samo medijski, nego i, konačno, našim vlastitim pogledom na svet, ali i da se demokratsko društvo određuje prema racionalnom, znalačkom, informisanom i obrazovanom izboru formata vezanih za vrednosti jedne zajednice. A kada vlada slepilo umesto otvorenih očiju, kada su vrednosti poljuljane, onda se lako izmešaju fakcija i fikcija, san i buđenje, babe i žabe, Sv. Sava i izbori, Uskrs, jaja i pričesti i lična politička i partijska promocija što je samo po sebi spoj nespojivog sa daljim potencijalom za rušenje vrednosti u jednom ionako na mnogo načina obezvređenom vremenu. U kome nije nimalo lako uspostaviti dominaciju "jave", bistrog uma i otvorenog oka", zaključuje Dragana Mašović.

"žU tranzicione gubitnike možemo pobrojati, što bi Rambo Amadeus rekao, svu onu "fukaru i raju" što pre, u toku i posle zadnjeg nam građanskog rata nije emigrirala u neku Švedsku, Kanadu, Australiju  i slično. S druge strane imamo i tranzicione dobitnike, u koje, čast izuzecima, spada većina političara i novih bogataša. Možda bi se i jedni i drugi mogli obuhvatiti jednostavnim pojmom – ratni profiteri. U tu privilegovanu ekipicu bi mnogi iz nižih ‘kasta’ voleli da pređu, a jedan od puteva je i kroz te rijaliti programe…", originalno kazuje Zoran Marinković.

I, najzad, dragi gledaoci i glasači, šta nam je činjeti.

Ima li vidljive razlike između reality programa i stvarnog života. Pričaju li ljudi sve više ono što im se sugeriše. Teraju li ih ne samo da vide ono čega nema, već i da veruju u to. Kao kod Orvela kad onog jadnička ubeđuju da poveruje kako vidi pet prstiju, iako mu sve vreme pokazuju četiri.

Je l’ to, Bože oprosti, demokratija prokleta. "Korak preko ograde/je l’ to, druže, jedino što časno je/zar za nas, stare ratnike/počasna salva da ne odjekne".

Tvoj status, tvoja stvar. Pamet u ruke. Do gledanja. Ili zaokruživanja.

Povezani tekstovi:

• Ko je srpski Kisindžer
• Baterije za daljinski koštaju 205 dinara
• Zorzi, pičkica ili hejter
• Kletva
• Polemika u državi mrtvih