My name is Jasmina, Jasmina institution

Da li ste se nekad osećali kao pas. Džukela. Pseto koje tamani živinu po komšiluku. Ja jesam. Bedno k’o ona seoska lindara koju svi ćuškaju.
No, nisam se dao. Bar sam dobro zalajao. Sledeći put ujedam. Evo šape.

Šta se desilo.
Kažu mi ovi moji iz Ekonomista da ispratim dolazak Karolosa Papuljasa, predsednika Grčke i njegovu konferenciju sa Tadićem. Znao sam da tu neće biti ništa suvislije od onog: ruke šire u obraze se ljube, o Kosovu ravnom naširoko, ete nas Evropo i tako to; a’l kud svi Turci tu i mali Zorzi. Gladna usta treba naraniti. Dokolica se na ljeb ne maže, jel’ tako.

Nacrtam se, dakle, juče ujutro u Palati Srbija u “devet h” (prema protokolu), kroz hodnike, pa uz one stepenice i umesto (kao ranije) u takozvanu sobu za novinare, pravac u salu “Jugoslavija”. Ne mogu da se opasuljim da Papuljas dolazi tek za dva sata, pa krenem prema “novinarskoj sobi” da zapalim i popijem kafu ako mi daju; stanem na vratima i vidim da će konferencija biti tu: odneli kompjutere, doneli stolice, postavljaju rasvetu, na čelu veliki pano gde piše: Predsednik Republike, sa strane srpske i grčke zastave. Lepo, baš.

Kad eto ti ka izlazu (ja i dalje stojim kraj vrata) idu koleginica sa RTS-a i Jasmina Stojanov, zamenik šefa Tadićeve pres službe. Ide ona (pa zamenik šefa) tako svesna svoje “lepote”, namrštena kao gradonosni oblak (njoj je konstantno takav facijalis, kunem vam se: čak se i Tomislav zna nasmešiti, ali ova ne).

– Mogu li da vas zamolim da izađete napolje (Važna je intonacija kojom je to rekla, prezir)

– Mogu li ja vas da zamolim da ne histerišete i da me pustite da pogledam, pa ću sam izaći

– Iz koje ste vi redakcije?…

– Zašto je to važno. Iz Ekonomista (Već smo krenuli prema sali “Jugoslavija”)

– … vi ste drski, zapamtila sam vas od prošlog puta. Eee, baš lepo, znam ja tamo Zorana Preradovića… (moj šef)

– Ma, vi ste drski…

– …reći ću mu da vas više ne šalje na pres konferencije (nije ga zvala i bolje, po nju. Zoki, kakvog ga je Bog dao, ima manjak kose, višak ludila i prekratak fitilj. Plus je ekstremno netolerantan kad mu neko prodaje muda za bubrege, pa bi posle tog razgovora, pretpostavljam, morala da zove Biljanu Stepanović – i tuži nas obojicu)

– …paa?

(nešto smo tu mrsili još, ne mogu sve da popamtim, ali je ovo suština)

– …ja sam šef pres službe predsednika…

– Baš me briga što ste vi šef pres službe predsednika…
Inače, na zvaničnom sajtu Predsednika Srbije (sad promenjeni linkovi zbog promene predsednika) piše da je zamenik šefa, dakle, ili se lažno predstavlja ili sajt nije ažuriran ““obe stvari su daleko veći problem od mog virenja sa vrata)

– …baš vas briga…

– …da, baš me briga, zovite Boga oca, zovite Tadića, koga god…

– …neću da se raspravljam… uđite u salu (ispred “Jugoslavije”, opet k’o kučetu).

Uđem ja tamo, debelo se dvoumeći. Da li da žalim sebe što dozvoljam ovakve stvari, ili da naglas kukam za Jasmininom zlom sudbinom. Ne zna se ko je jadniji. Ona koja je umislila da je ćerka Hasanala Bolkijaha, sultana od Bruneja i da je Palata Srbija njen dvorac, ili ja koji nisam poneo lekove – pa ne mogu da joj pomognem.

Najjadnija je profesija koja je sve ovo dozvolila, odnosno moje kolege koje imaju iste probleme (i ne samo sa njom) ali su previše pomirljivi. I država u čijoj službi radi neko ko je ubeđen da se sa “Jugom 45″ može odleteti na mesec.

Ej, neko ko je (pa i nek je šef, a ne zamenik šefa) deo službe koja treba da servisira kontakte Predsednika Republike sa medijima, daje sebi za pravo da preti novinarima zabranom dolaska na konferencije. Neko ko je zamenjivi (i predsednici su zamenjivi, a ne osoblje) šrafčić u administraciji, kome je posao da gaji dobre odnose sa medijima, da bude na usluzi novinarima, gleda na iste kao na klošare koji su došli da joj traže neku kintu za pivo. A ona u poslu.

Jadna si sedma silo srpska. Zbog parčeta bajatog hleba, prestala si da režiš. I lajanje si zaboravila. Sad samo kevćeš.
Šibe.

Kad se Sneža (za)igra

Ova Snežana Marković pa još i Samardžić pa još i ministar sporta (mada više liči na nastavnicu koja predaje domaćinstvo) se baš dala u kampanju. Svakog dana nekog poseti, čak i poklon donese. Ne, nije to ono "kilo kocke i stograma kave". Žena uručuje plakete, a sve povodom druge godišnjice rada Ministarstva omladine i sporta. Vaaau! Stvarno veliki i značajan jubilej. Dve godine ministarstva. Toliko rezultata, medalja, toliko priznanja "našem sportu" iz sveta, toliko novootvorenih terena, sportskih sala"¦ za samo dve godine. Eeeee, gospodo, pa čak i da je sve ovako, nije baš najnormalnije da se slave dve godine rada ministarstva.  

I sad, aj da čovek razume što je plaketa data Odbojkaškom savezu Srbije i Aleksandru Boričiću, njegovom predsedniku ili Dudi Ivkoviću. Ali zašto plaketa Tomislavu Karadžiću, predsedniku nečega što se zove Fudbalski savez Srbije koji je kao "pokazao da se ozbiljnim radom stiže do rezultata"  samo ne znamo kojih. Jel’ neregularne lige, haosa u klubovima, mutnim tipovima koji se motaju oko klubova i igrača, sve manjem i manjem broju gledalaca.  

Kažu i da Ministarstvo "uspešno sarađuje sa Savezom na nekoliko važnih projekata, kao što su izgradnja ‘Kuće fudbala’ i mini-pič terena sa veštačkom travom u četrdesetak opština u Srbiji, koji će prevashodno biti namenjeni sportskim aktivnostima dece i unapređenju sportske infrastrukture". Kako ovo lepo zvuči, kao ono – Vlada Srbije opredelila se za što brži put Srbije u Evropu, trice i kučine koje se samo u kampanji pominju i pamte ih samo budale.  Naravno, poentira se "činjenicom" da je Ministarstvo omladine i sporta "uspešno sarađivalo sa Fudbalskim savezom Srbije i na planu borbe protiv negativnih pojava u sportu".  Da, da. Navijači se sad ponašaju kao medicinske sestre, čak su i u pozorište počeli da idu, jednog su čak videli i u Beogradskoj filharmoniji.  

Zakona o sportu još uvek nema. Ima nekakav nacrt zakona koji se vuče mesecima, pa imaju neke javne rasprave, pa onda oni koji imaju njihove predloge, pa povuci, pa potegni, pa drž nane da nabijem. U Zvezdi se promeni više uprava za poslednje dve godine nego od osnivanja do danas. Jagodina pobeđuje Partizan u sred Beograda. Ova reprezentacija jes’ pobedila u dve tri utakmice, ali…  

A Samardžić Marković  bi da se igra ministra, deli plakate i zamišlja da i mi, poput nje, ne znamo šta je posao prvog čoveka srpskog sporta. Znamo i te kako. Naučili smo da Deda mraz ne postoji, da patuljci ne postoje i da, nažalost, mnogo "Snežana" sedi u Vladi.