Kad iz pisca pak progovara političar, onda to nikako nije dobro za političara, samoubistveno je za pisca i pogubno za literaturu uopšte. Najnovija knjiga pisca Vuka Draškovića „Ko je ubio Katarinu“ formalno je zbirka pripovedaka sa nenapisanom ali zjapećom vertikalom o raspadu (druge) Jugoslavije, a suštinski je to politički govor na 193 strane. Katarina je, da dešifrujemo, Jugoslavija.

Rekvijem za kurjaka

Dakle, ovo delo je svojevrsni štampani Frankenštajn gde pisac Drašković drži olovku, a političar Vuk, koji je promenio i dlaku i ćud, diktira.

Dodatnu konfuziju u glavi čitaoca unosi što se, od pripovetke do pripovetke, mešaju naratori koji piscu naređuju šta da stavi u optužnicu protiv dželata države u kojoj većina republika nije htela da bude, većina svetskih država je htela da je ne bude, ali je za njenu smrt kriv samo jedan narod, jedan lider, jedna služba bezbednosti i istorijska vezanost za Rusiju.

Nećemo ulaziti u validnost ovih opaski, već ćemo pokušati da damo uporednu analizu političkih biografija ove dvojice vlastodržaca, čije karijere su na prvi pogled, pogotovu u ovom momentu, toliko različite, a opet na neki način i slične.

Čak su u pojedinim trenucima, penjući se ka mestima na kojima su sad, nosili cipele onog drugog. Milo sadašnje Dodikove na početku karijere, Mile nekadašnje Đukanovićeve od, uslovno rečeno, sredine političke karijere.

Mlade tehnokrate sa tuđim programima

I Milo i Mile su vrlo mladi ušli u političke vode, i svaki na svoj način, pored titula političkih pozicija koje su u to vreme zauzimali, imali i dodatak „najmlađi“. Iako, zbog dužine vlasti i političkog staža, možda deluje da je Đukanović stariji, on je prema zvaničnoj biografiji tri godine mlađi od Dodika.

Obojica vladaju čvrstom rukom. Obojica, ma koliko od iste bili optuživani, nemaju opoziciju. I obojica su, mada to nikad nisu priznali, niti će priznati, preuzeli program od opozicije. Đukanović od ugašenog Liberalnog saveza Crne Gore Slavka Perovića, a Dodik od Srpske demokratske stranke, koju je osnovao Radovan Karadžić.

Đukanović je tim preuzimanjem od Perovića napravio otklon od srpstva i Srbije, a Dodik se tom srpstvu i nacionalnom pak približio. I obojica su, svaki za sebe, posle toga još više učvrstili svoju vlast.

Razlikuje ih sam start. Đukanović nije morao da kreće od nule jer mu je otac bio sudija, pa je vrlo rano postao i član partije i brzo je išao ka gore u partijskoj i državnoj nomenklaturi. Tvrdio je da je prvi novac zaradio u sedmom razredu osnovne škole, mada ne znamo na čemu i kako, kao što se ne zna da je posle toga osim bavljenja politikom radio nešto u privredi. Javno.

Dodik je iz porodice poljoprivrednika, pa je pregovaranje i odnos sa ljudima prvo izučio na pijačnim tezgama na kojima je sa ocem od rane mladosti prodavao povrće. Završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu i vratio se u rodne Laktaše pored Banjaluke gde ga je čekalo mesto načelnika. Đukanović je završio Ekonomski fakultet u Podgorici, nije se vraćao u rodni Nikšić, ali nije ni hrlio u Beograd.

Iako obojica tokom čitave političke karijere važe za tehnokrate, a na delu to i pokazuju, nekako deluje kao da je Mile ekonomista, a Milo politikolog, jer je Dodik do ulaska u visoku politiku imao i preduzeće i radnje za pravljenje i prodaju nameštaja, a Đukanović je vešto prodavao ideologije i pokazivao da je politika veština mogućeg. To je, doista kasnije, počeo da pokazuje i sad uspešno čini i Dodik.

Propast reformskog i uspon nacionalnog

Za vreme nacionalnog buđenja na prostorima bivše Jugoslavije Milo se svrstao na prosrpsku stranu, posle antibirokratske revolucije u Crnoj Gori izbio u prvi plan i dugo bio drugo oko u glavi, tačnije partner Srbije i Slobodana Miloševića. Dodik je u to vreme pak postao član projugoslovenskog Saveza reformskih snaga Ante Markovića koji je doživeo fijasko jer su u Bosni i Hercegovini pobedile nacionalne partije.

Milo je u to vreme javno istupao i zapaljivo govorio protiv ustaša, dok su Mileta nazivali ustašom jer se nije opredelio za tadašnje nacionalne stranke. Milo je, uslovno rečeno, bio na strani suprotnoj od međunarodne zajednice, a Mile na strani suprotnoj od Mila i Miloševića. Doista, tada je i po značaju i po uticaju Dodik bio daleko nebitniji od Đukanovića.

Posle „Dejtona“ Dodik tek pravi svoju partiju Savez nezavisnih socijaldemokrata, a Milo počinje da zagovara samostalnost Crne Gore, netom pošto se razveo do Momira Bulatovića, do tada saradnika i predsednika Crne Gore i Demokratske partije socijalista.

Tada, posle „Dejtona“, obojica dobijaju podršku međunarodne zajednice. Đukanović jer je, kao, protiv Miloševića, a suštinski protiv Srbije, a Dodik jer je u to vreme izgledao kao najprihvatljivija opcija, a i dok su se neki drugi sklanjali on je prihvatio da bude premijer sa samo dva svoja poslanika.

Podrška od Zapada i ekonomija od Rusije

Milo je bio velika nada Beograda, a Mile velika nada međunarodne zajednice. Onda je Milo rekao da „supruge treba da budu supruge“ pa je postao velika akvizicija Zapada, a Mile je američkom ambasadoru rekao da mu da račun za dva miliona dolara koje je ambasador pominjao da su uložili u reformu policije na koju Dodik nije pristao, i tako je postao veliki problem Zapada. Milo je rastao na tom sukobu sa Beogradom i sad Moskvom, a Mile na sukobu sa Sarajevom i Zapadom.

Obojica su bili protiv Slobe. Gotovo od početka. Obojica vole košarku. Obojica ulažu u tu košarku. Obojica vole dobru narodnu pesmu. Milo da mu pevaju, Mile i da peva. Vokabular im je obojici balkanski.

Zajednički im je osećaj za politički trenutak. Zajedničko im je što im ekonomija država u velikom delu zavisi od Rusije. U Crnoj Gori zbog kupovine preduzeća, zemljišta, izgradnje a i broja turista, a u Republici Srpskoj zbog kupovine rafinerije.

Razlikuju se sadašnjim odnosom prema Rusiji. Đukanović je u redu onih država i vladara koji se jasno stavio na stranu protiv Rusije i vuče zemlju ka NATO-u. Dodik je pak nedvosmisleno na strani Rusije, i otvoreno protiv NATO-a.

Samo zahvaljujući Dodiku Bosna i Hercegovina nije priznala Kosovo i uvela sankcije Rusiji, a samo zbog Đukanovića je Crna Gora priznala Kosovo i uvela sankcije Rusiji.

Politika od obale i politika ka obali

Za razliku od Đukanovića, koga optužuju za korupciju, pa i diktaturu, i on opet ima podršku zapadnih centara, taj isti Zapad zamera Dodiku korupciju. Suštinski se u oba slučaja radi o politici. Jedna je Milova ka (evroatlantskoj) obali, a druga je Miletova od (evroatlantske) obale.

I dobar deo javnog mnjenja u Srbiji razmišlja slično kao dobar deo međunarodne zajednice, pa ono što zamera Dodiku ignoriše kod Đukanovića. Politička čaršija veli da je to zbog finansija. Ne samo od stranih donatora, već i onih koje u Beograd stižu direktno iz Podgorice.

Dodik se u srpske političke prilike meša javno, daje podršku uglavnom partijama koje su u tom trenutku na vlasti i redovan je na svim državnim manifestacijama. Đukanović se u srpske političke prilike meša tajno, tačnije posredno preko mreže političara, novinara i javnih radnika koji sve to ne rade samo zbog ideologije i ljubavi.

Slikanje sa Miletom pomaže političarima iz Srbije. Slikanje sa Milom odmaže političarima iz Srbije.

Dodik je napravio državu, što nije malo, a Đukanović je samo napravio sopstveni zabran, od već postojeće države. Međutim, institucije u Podgorici se ruše, a u Banjaluci još nisu izgrađene, pa odlaskom, eventualnim, i jednog i drugog stvari u tim državama nikako neće biti iste i prete da se promene za 180 stepeni.

Zato Đukanovića drži Zapad da se kurs zemlje ne bi promenio, a Dodika sapinje Zapad i rado bi voleo da mu vidi leđa kako bi se kurs zemlje promenio. Manevarski prostor Dodika je daleko manji, pa je i njegova misija daleko teža.

Dodik ne može nazad. Milo takođe ne može nazad. Dodik čuva državu, a ne samo svoju funkciju. Đukanović čuva sopstvenu glavu. „Budućnost“ je uspešnija od „Igokee“ u košarci.

Za Miloševića je, dok je vedrio i oblačio, važilo pravilo da je sve rešavao sam i da je (pre)veliki uticaj na njega imala supruga Mirjana Marković.

Željko Simić i profesor Vladan Kutlešić bili su Miloševićevi savetnici, a kakav su uticaj imali najbolje se vidi iz izjave njegovog prvog savetnika Zvonimira Trajkovića, u kojoj ističe da se Milošević uglavnom oslanja na lični intelekt i zanemaruje analitički pristup.

Ko su savetnici, a ko stvarno savetuje

Ovih ljudi, koji su uz predsednika i predsednike, setili smo se proteklih nekoliko dana tokom kojih je premijer Srbije Aleksandar Vučić u poseti SAD, prvi potpredsednik Vlade Ivica Dačić tek sinoć stigao u Beograd, a Zorana Mihajlović postala privremeni šef u Nemanjinoj 11. Zbog toga ju je jedan tabloid napao, drugi (tobože) branio, a bilo je medija kojima je sve ovo poslužilo za priču o odnosima u SNS-u. Ako ostavimo po strani manje ili veće uskostranačke i dnevno-političke razmirice, zanimljivo je videti ko su ljudi odmah iza eksponenta neke politike. Bilo da je to državni činovnik (predsednik, premijer) ili lider političke stranke.

Kao što smo videli iz primera Slobodana Miloševića, obično je velika i stvarna moć upravo smeštena kod ljudi (žene) koji su donekle u senci.

Kod još jednog bivšeg predsednika Borisa Tadića, čovek broj dva je bio Miodrag Miki Rakić. On je, a to su pominjali i Rakić i Vučić, bio veliki prijatelj i Aleksandra Vučića. Da je živ, dosta je onih koji bi se zakleli da bi Vučić imao više sastanaka u Americi, nego što ih je imao prilikom ove posete.

Kako je savetovano nekad

Svi politički pismeni ljudi pamte Henrija Kisindžera više nego i same predsednike koje je savetovao, i neuporedivo više od ljudi koji su u to vreme bili ministri inostranih poslova SAD. Jedan se, na primer (za vreme Niksona) zvao Vilijam Rodžers. Ali je sve rešavao Kisindžer.

Hroničari pričaju da su za vreme Titove Jugoslavije postojali savetnici zaduženi za pripremanje dnevnih brifinga, za prepiske sa stranim državnicima i diplomatama, pisali su govore, dobijali zadatke za delikatne operacije koje nisu baš moguće zvaničnim kanalima…

Ali, ljudi od poverenja su posebno birani. Ili su se sami nametali. (Ivan) Stevo Krajačić bio je jedan od onih sa kojima se Tito konsultovao. A Dobrica Ćosić je (pa i do pred samu smrt) za sve predsednike i premijere u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji predstavljao ono što i kraljica Elizabeta za britanske premijere. Ćosić možda nije voleo utorak i možda nije imao tačno vreme sastanaka u pet sati — ali da je imao uticaja, imao je. Da su mu tražili mišljenje, tražili su.

Gde je moć posle 5. oktobra

Predrag Simić, pokojni profesor FPN-a i bivši ambasador u Francuskoj bio je savetnik prvo Vuka Draškovića 90-ih, a potom i Vojislava Koštunice 2000-ih. Međutim, neuporedivo veći uticaj na Koštunicu i daleku veću moć imali su njegovi šefovi kabineta Ljiljana Nedeljković i kasnije Aleksandar Nikitović Nikita, kako su ga zvali i oni koji ga vole i oni koji ga se boje. Prema mnogima on je zaslužan za SPS-ovu podršku manjinskoj vladi DSS-a, za izbor nekih (važnih) činovnika, a nadimak ovog čoveka mogao se u političkoj čaršiji čuti i kao odgovor na pitanje: ko brine o policiji sad kad je ministar Jočić sprečen zbog saobraćajne nesreće.

Vladimir Beba Popović, čovek koji se pre nekog vremena hvalio u TV studiju da na neki način savetuje premijera Vučića (što je premijerov kabinet docnije demantovao) bio je savetnik ubijenog premijera Zorana Đinđića. To vreme je bilo tranziciono, pa je Beba bio konsultant opšte prakse, iako on sam voli da često sebi pripisuje veću ulogu nego što mu je Đinđić ikad da(va)o. Ali je imao uticaja. A i pristupa nekim arhivama, što je i sam isticao u medijima.

Pomenuti Miki Rakić, prema mnogima je najzaslužniji za formiranje vlade DS-SPS, za delikatne stvari kao što je saradnja sa Hagom i borba protiv organizovanog kriminala, a ima i onih koji mu pripisuju posredničke zasluge za formiranje nekih političkih partija.

Šta moraš da imaš, pa da o predsedniku sve znaš

Čovek broj dva, ili najpoverljiviji čovek nekog državnika, mora biti multifunkcionalan. To su ličnosti koje dobiju, formalnu, funkciju kad eksponent politike dođe na vlast. Takvi ljudi nikada nisu ad hok postavljeni, već imaju tesne bezbednosne i političke veze koje su godinama sticali. Imaju širok spektar stvari kojima se bave: od sakupljanja novca za kampanje, preko politike, geopolitike, bezbednosti, biznis poslova (preko trećih i četvrtih lica). Takvi ljudi bave se i kadriranjem — obično i u državi i u političkoj organizaciji svog eksponenta.

Posebno je važno naglasiti da između njega i eksponenta uvek postoje prijateljske veze, sve se zasniva na kategoriji poverenja koje je testirano dugi niz godina. Kad lider „lomi“ neku političku odluku, uglavnom odluku donosi u tet-a-tet razgovoru sa tim čovekom.

Ti ljudi se, uglavnom, klone javnosti. Plus, veoma retko mediji ih otkriju, već se dešava upravo suprotno — mediji osete „poruke“ koje stižu od njih. Naime, oni svoj autoritet grade i na fami o nedostupnosti i svemoćnosti. A sve to proizilazi iz njihove jako dobre obaveštenosti. I formalne i neformalne moći.

Takođe, bitna stvar je da je u odnosu eksponent-njegov čovek od poverenja, eksponent politike uvek jači. I njegova je, ono što se kaže, poslednja. Na primer, dosta obaveštenih ljudi tvrdi da je Miodrag Rakić bio protiv toga da Tadić raspiše i predsedničke izbore 2012. Kao što znamo, Tadić ih je raspisao i izgubio. Njegova je baš bila poslednja.

Najvažnije je da je takav čovek u blizini, u dnevnoj komunikaciji sa eksponentom, koji mu delegira i deo najosetljivijih poslova. Najčešće postoji formalno pokriće (neka funkicija) kako ne bi došlo do izmeštanja moći iz institucija.

Ram Emanuel je važio za čoveka od poverenja Baraka Obame u njegovom prvom mandatu. Vukašin Maraš je to dosta dugo bio za crnogorskog premijera Mila Đukanovića. Toniju Bleru je to i više od toga bio Alister Kembel. Mada ima onih koji smatraju da je Sergej Ivanov čovek od poverenja ruskog predsednika Vladimira Putina, mnogo je više onih koji tvrde da Putin odluke donosi sam. Ambasador Srbije u Vašingtonu, Đerđ Matković, bio je dugo savetnik premijera Aleksandra Vučića, ali se čini da je smrću Miodraga Rakića i Vučić izgubio velikog prijatelja, savetnika i saveznika. I da sada veruje samo sebi bliskima.

Tekst je izvorno objavljen u Sputnjiku