Odlazak srpskog domaćina
Piše: Zoran Pavić, magazin Status
Kad kažem Zvezda, mislim Džaja.
Kao sa onom: kad kažem novine, mislim Politika, pokazalo se da sve i nije baš tako jednostavno ni večno te da se na ovom podneblju po definiciji jedno kaže, drugo radi, a treće misli.
U Srbiji se inače i crkva (pr)ocenjuje po patrijarhu, država po predsedniku, sve je personifikovano do tačke kad “institucije” postaju “šalovi, rukavice, kišobrani”, nešto što vlasnici mogu i da zature, izgube, a u principu mogu i bez njih.
Dragan Džajić je Zvezdu, smatra većina (in)direktno zainteresovanih, zaturio još 1991. negde između Barija i Tokija, izgubio je zvanično tek ovog leta, a da bez nje može znalo se odavno, čekalo se i da hoće.
Ili, da- mora.
Najbolje levo krilo na svetu su, isti oni koji sad misle da su ga oterali u penziju, promovisali u tvorca evropske Zvezde, bez da su ga pitali, ali i bez njegovog snebivanja.
U vreme kad je ustoličen za prvog čoveka jedne od četiri “srpske institucije” (uz SPC, SANU i pomenutu Politiku) bio je to zaista revolucionaran korak, baš u smislu hvatanja koraka sa fudbalskom Evropom, kojoj ili težiš ili truneš.
Džajić je uspeo da stvori nešto do tada prećutno zabranjeno: “nadnacionalnu” Zvezdu, tim u kome igraju svi najbolji koje si u stanju da platiš, bez obzira kome se mole ili klanjaju.
I što je možda važnije od činjenice da je Džaja to znao i mogao: nikome ko je to mogao da spreči, takva Zvezda nije ni najmanje smetala.
Zato što je dobro “radila”.
Baš oni koji su Džajića najviše glorifikovali, a sada ga najgrublje sahranjuju, potpuno su zaboravili ili nikad nisu znali, da je on bio, u najboljem slučaju samo polovina tako uspešnog “menadžmenta”.
Onu drugu, ispostavilo se kasnije i bitniju polovinu, činio je Vladimir Cvetković.
Džaja je “znao” s ljudima, Cvele je, pak, “znao” s parama i “para-ljudima”. Kad je dvojac prepolovljen Opširnije »
Rekvijem za Vuka D.
"E, pa, hvala ti Neco. Biće mi za nedelju dana. Dooobro, nisi baš morao i ove Daničine da mi doneseš", govorio je moj deda Lazar svaki put kad mu dođem u posetu i donesem hrpu novina.
U mojoj familiji se, inače, vazda dosta čitalo. Mi deca (da prostite) od pozadi, tačnije od sporta, žene horoskop ili "Praktičnu ženu" dok je izlazila a stariji i ja kad sam počeo da se zanimam ko su ti na koje pizdi tata – od naslovne.
Deda je čitao sve. Nije bio probirač, opet da oprostite na ovom (može se shvatiti) nepristojnom rečniku. Listao je i Dnevni Telegraf. Da, na to je mislio kad je govorio Daničine novine.
Lazo je, već zaključujete, bio za Slobu. Neeee, nije bio ni komunjara niti se zaluđivao idejom da će imati da stavi nešto u kljun ako sam ne zaradi. Naučio je to od rane mladosti kad je "cela kuća ostala na njemu". Dakle, nije bio ni komunista.
Častan čova, verujte mi.
Dobro, jes’ voleo Slobu. Ma, nešto se mislim, nije on toliko ni voleo Slobu koliko je imao svest o državi, verovao Dnevniku i još više koliko nije podnosio Vuka.
Ako kod njega dođem po mraku, pa moram tu da spavam, Vuka ne pominjem. Ili začepi ili nema konaka. Jesam ja njemu unuk ali se o zlu ni u gori ne govori a taman posla u porodičnoj kući jednog socijaliste.
"Ušljo (vaška, parazit koji živi u ljudskoj kosi, u nekim krajevima se koristi i naziv uška) m.m.j. gde mu je sad Mika Špiljak", znao je da opsuje kad procenim da ima vremena da stignem kući ako me istera iz njegove, pa lanem neku.
Da bio sam za Vuka. Tamo kod nas, podno Zlatara, i nije moglo drugačije. Ili si za Slobu ili za Vuka. Treće opcije nije ni bilo. Bio je neki lik koji je lepio plakate "Zrelo je" ali njega niko nije shvatao za ozbiljno.
I voleo sam ga. Priznajem.
Jedva sam čekao da stasam za glasanje. Nisam zaokruživao iza paravana, no onako kurčevito Opširnije »
Zorzi, pičkica ili hejter
"Mama, dođi mama"¦ e sad, ova majka je izdržala čet’ri muškarca u kući".
Posle ove Noletove rečenice sam zaplakao. I plakao sam sve vreme dok je gospođa Dijana govorila. Neka je više takvih, tako joj Bog pomogao!
Jesam li pičkica?
"Novak Đoković je prvak Vimbldona". Posle ove rečenice Igora Vujičina odmah sam pomislio: kad bi još i porez plaćao u Srbiji. Gde bi nam kraj bio.
Jesam li seronja?
Odmah posle osvajanja ove titule (istog dana u Londonu) Boris Tadić, predsednik Republike Srbije (izabran na neposrednim demokratskim izborima) delio je svoju titulu kao da mu je od tate ostala.
Hoću li ja to da kažem da podržavam Mahatmu iz Bajčetine?
Svega ovoga, naime, ne bi bilo da su Srbi, na primer, više slušali Davora Sučića. I daleko više se potrudili da razumeju ovog pesnika sa Baščaršije.
Ako ništa nisu naučili iz one Dučićeve "hemijski čiste lirike", ako nisu hteli da izvuku pouku iz Branimirovih "žFiligranskih pločnika" i pomognu Štuliću da sazna "šta se događa kad mrtvi fazani lete iznad naših glava, a ni jedan ne pada", onda je nekako i razumljivo što od Sejove "žPočasne salve" razumeju samo dve reči: počasna i salva. Pogotovu ovu drugu.
"žHejtuješ Noleta", kažu mi.
Zameraju mi to i prijatelji. Te zato ovaj tekst.
Ne. Ne hejtujem ga.
Ponosan sam na njega. Ali zbog nekih drugih stvari.
Milo mi je i raduju me sve njegove titule, ali u poređenju sa vrednostima koje ovaj časni mladić promoviše, mi se jebe za Vimbldon i sve te žute loptice. Pravo da vam kažem.
Ponosan sam na njegov izbor devojke, na primer.
Videste li u čemu je došla na proslavu. U plavim gaćama kao Goca Tržan ili u dugoj haljini. Videste li u novinama i jednu njenu sliku sa golim stomakom. I njoj je vrućina Opširnije »
Duhovna praznina
Proteza za mozak nije izmišljena. Šteta, pogolema. Vidljiva na svim frekvencijama.
Zato daljinski upravljač jeste. Još od onomad, kad smo imali samo "prvi", "drugi" i (eventualno) "treći", a kamoli danas kad u svakoj zabiti ove zemlje radnika, gledalaca i glasača ima po 50 i kusur kanala.
Samo pune baterije i šaltaj do mile volje. Volj’ ti Indira, volj’ ti Šekira, hoćeš sport ili partiju pokera, prija li ti više "Kako se kalio čelik" na nečemu što se zove "YU" ili Gandi na History kanalu"¦
Međutim, došlo neko zlo doba, ima tome mesec i nešto dana, ne sme pošten svet ni ove spravice za menjanje programa da se lati. Sve u zebnji da će na Discovery kanalu umesto Bira Grilsa i njegovog Ultimate Survival gledati preživljavanje Mahatme iz Bajčetine.
Zar vas gromoglasno – govori "Veliki brat": "Anabela (ili koja već) izbačena si, napusti kuću", ne podseća na čaršijsku priču da su oni silni optuženici za vreme Koštuničine vlade dobijali ovakav aber: "poručio ti Ledeni da se predaš"
Čuli ste za individuu, u narodu poznatiju kao Toma Nikolić, odbegli kum Šešelj Vojislava koji od pre dve godine (ako mu je verovati) misli svojom glavom a od petog februara ove godine gospodnje nigde ne ide bez stiropora.
Ma, znate ga sigurno.
Niste mogli da promašite ovu zvezdu malih ekrana TV prijemnika koja (za razliku od Grilsa koji nabasa na po neku bubu ili tako neku živuljku) čim na Vrbicu zatvori vrata stana od pola miliona evra, a ključ predade supruzi, reši da niti jede niti pije.
Već da vene k’o tužna vrba. "Dok Srbiji ne krene", saopšti gledajući u cipele.
Dobro, krivo sedi pravo reci, hteo je ovaj "junak našeg doba" da pojede jabuku pod uslovom da mu je Boris donese na onaj skup (koji Draža Petrović izjednači sa performansom u kom Metalika svira narodnjake) ali je Tadić čitao Bibliju još kao dete pa mu na pamet nije Opširnije »
Kad je Reljić postao drvo
O zlu ni u gori ne govori. I ćutao sam, tako mi Latinke.
Ali, kad mu se ‘oće ono mu se ‘oće pa ti možeš paliti sveću (gore, za žive) svako jutro i veče. Obistinilo se ono što sam hrišćanski najmanje želeo. Dijagnozu je (prvo glavom i bradom, a sad cigarom i stomakom) potvrdio glodur lično. Jesam treb’o ovo "g" da napišem velikim slovom?
Ma, da, neće ni primetiti, on sam evo već dva broja priznaje da ima vrtoglavicu.
Treba ga razumeti. Nije mu lako. Gadna je rabota kad umisliš da si reinkarnacija Predraga Milojevića ili preciznije Dragana Markovića a kriješ se iza slike Ser Alfreda Džozefa Hičkoka.
Dotični je (očito) gledao remek-delo gore pomenutog rediteljskog genija nastalo ’58 ali (sva je prilika) nije čitao ono što je obnovljeno sedam godina ranije a nastalo još davne ’35. Inače bi naučio šta je tradicija.
Možda čovek samo nije gledao "Munje". Da jeste, znao bi da "ne treba da ulaziš u frku kad si slabiji". No, cvrc. Problem je u tome što on misli da je suprotno, što se oseća pobednički i ne haje što čaršija ispira usta.
Dal’ to ide iz stomaka, šta li.
Moje sumnje, inače, datiraju od početka februara ove godine kad su se na naslovnoj strani onoga što se nekad zvalo Nedeljne informativne novine pojavile tri reči, jedna slika, tri prsta i jedan veznik – "Srbija u krizi: PUFFF"¦". Tako malo a "jezgrovito", napisano na nečemu tako velikom a dopalom u ruke koje se tresu, nije moglo da sluti ni na šta drugo do na čuvenu repliku iz Underground-a :”ušao majmun u tenak, biće katastrofa”.
Pronicljiv hroničar mogao je nazreti sve ovo još onomad kad se desilo ono što piše u naslovu ovog posta. NIN, obmotan belom trakom po sredini a na njoj (izgubio sam negde taj papir pa ću vas možda slagati) trula višnja slovima ispisana imena "novih" i "starih" autora. Bilo je tu, doista, ljudi sa imenom i prezimenom ali i podosta "¦(sujeta je velika bolest a ja za sud imam malo para, pa da ne pominjem te bez prezimena i imena).
Nego, jednoga nigde. Jes’ da je iz Bosne, jes’ da nije nešto korpulentan rastom ali se (uz sve mane i vrline) bar najduže potpisivao kao urednik. Hajde što ga nema među novim ali ime Slobodan ne nađoh ni među starim. Logično, zaključio sam, Reljić je postao drvo. Nema druge, čim nije autor.
"žKo ga jebe kad je puštao tekstove o ‘trećem metku’", Opširnije »
Prijavite se na Newsletter
Najnoviji postovi
- Umesto ture viskija
- Kako je Vuk Drašković postao Žare Magare
- Šta spaja Mila i Mileta i razdvaja Đukanovića i Dodika
- Ko je srpski Kisindžer
- Slobodni mediji su slobodni ljudi. Predlažem Carski rez
- Kako je sport sistematski uništavan od… države
- Đilas – prezime autogola
- Bluz verbalnog delikta i revolucionarne pravde
- Baterije za daljinski koštaju 205 dinara
- Prvo lice jednine