Engleska trava doma mog

"Sramota!" To je bila najčešće pominjana reč danima posle prekida utakmice četvrtog kola kvalifikacija za prvenstvo Evrope između Italije i Srbije u utorak, 12. oktobra, u Đenovi.
"Bruka. Dosta je bilo! Hoće li već neko stati na put toj hordi ludaka", orilo se po medijima, na ulicama, internet-stranicama i forumima kao reakcija na divljanje huligana i pokušaj ubistva golmana Vladimira Stojkovića (pre); bacanje baklji, petardi, pentranje po plastičnoj ogradi i sečenje metalne ograde (na); i sukobe s karabinijerima (posle pomenute utakmice u Đenovi).

Horskoj osudi, priznavanju srama, žaljenju za vizama (koje će, navodno, biti ponovo uvesene) i generalnoj jadikovki nad zlom sudbinom pridruživali su se, gotovo, svi. Kao da su se trkali ko će pre da izgovori pomenute reči. I da se ubaci u gomilu, koja je najlošiji tumač istine.

Šta je (stvarno) sramota

Kako ne bi bilo zabune i pogrešne interpretacije ovih redova, da se odmah razumemo: pokušaj ubistva bilo koga, a pogotovo reprezentativnog golmana, divljanje i huliganstvo, su za svaku osudu. Da (kao neki državni funkcioneri) ne kažemo jezivu, ali svakako izraženu u adekvatnom broju godina u zatvorskoj ćeliji.

No, krivo sedi, pravo reci.
U Italiju je putovalo 2.000 ljudi, među kojima je bilo i onih koji nisu huligani, koji nisu ni navijači, već obična publika, a (najviše) 60 njih je izazvalo incidente. Ti huligani obrukali su sami sebe i nikog više. Cela (društvena) sramota biće ako ne budu kažnjeni.

Njihovo divljanje je problem (možda i sramota) italijanske policije, koju (u prvi mah) niko nije ni pominjao, a kamoli osuđivao za nečinjenje. Jer, kako ti karabinjeri uspevaju da izađu na kraj s daleko ozbiljnijim i brojnijim huliganima koji podržavaju Sampdoriju, Napoli ili Lacio, čiji navijači, uzgred budi rečeno, često imaju fašističke ispade.

Njihovo divljanje je problem (sigurno i sramota) srpskih ministarstava sile, a pre svega pravosuđa. Jer, kako Ivan Bogdanov, najupečatljiviji lik i personifikacija događaja iz Đenove, nije procesuiran posle četiri krivične prijave, pa je kao slobodan čovek mogao da pređe granicu? Kako od svih pojedinaca, grupa, njihovih vođa i pobrojanih krivičnih dela koje je Brankica Insajder Stanković pomenula u, makar prve dve, emisije niko nije uhapšen i procesuiran? Slovima niko, brojem 0. Pohapšeni su oni koji su posle emisija pretili autorki. I to je nešto. Ali je malo. Mnogo malo.

Ali su i posle Insajdera, posle ubistva Brisa Tatona, posle upada pojedinaca na teren na onoj utakmici sa Austrijom i da ne nabrajamo više, reagovali svi. Slovima cela politička scena, brojem onolikim koliko ima partija na političkoj sceni, pa puta tri. Jer je svako imao nešto da osudi.

Tako je i sad. Staro je pravilo da onog o čemu se najviše priča najmanje ima. Obračun s huliganima i nasilnicima se najavljuje i čeka, najavljuje i čeka, najavljuje i čeka…
Najviše ima i uopštavanja.
"žNerede su izazvali navijači Crvene zvezde". E, pa nisu!
Kao što onomad, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ugrožavanja sigurnosti, jer je pretio smrću novinarki B92, nije uhapšen oficir Vojske Srbije, već Dragan Đurđević. Kao što kad stanovnik romskog naselja opljačka bakalnicu nije tačno reći da ju je opljačkao Rom, već, na primer Ibro Ibišbegović. Čovek sa imenom i prezimenom. I adresom poznatom MUP-u. Koga treba uhapsiti i procesuirati. Tako su, dakle, ovog puta, nerede u Đenovi izazvali ljudi čije podatke ima policija, previđa pravosuđe, a carinici klimoglavom kažu ‘Srećan put’.

A Italijani?

Onda je tu horsku idilu kojom se zabavilo pola Srbije (zaboravljajući na nestašice mleka, neuplaćivanje plata, doprinosa, a najčešče i jednog i drugog, skok kursa, pad investicija, otkaze, loše puteve…) narušio portparol UEFA Rob Fokner Opširnije »

Poraz po glavi stanovnika

Deset godina od demokratskih promena, kad ozbiljni pojedinci i familije, da ne govorimo o kompanijama i državama, podvlače crtu i donose zaključke gde su, kuda će i kako dalje, u zemlji Srbiji se neuporedivo više pisalo, pričalo i dodatno analiziralo dešavanje na sam dan 5. oktobra 2000. O deceniji koju su, očito, raščerupali tajkuni, proćerdali političari a ostatak pojeli skakavci, gotovo da nije ni bilo reči. Srpsko društvo je, dakle, bačeno u nokdaun. Bez obzira na ovu lošu vest kojoj nema mesta u prigodama na okrugle datume, sudija je počeo odbrojavanje. Pet dana kasnije, u deset sati pre podne, konstatovao je nokaut.

Poraženi su lezbijke, gejevi, bi i transseksualci, ultradesničari, huligani, vlast, opozicija, tradicionalisti, evropejci, pravoslavci, ateisti, poštena inteligencija, neuki, starosedeoci i došljaci. Najviše od svih poreski obveznici, koji su plaćali sve one eksperimente i koji će platiti i ovih, preliminarnih, milion evra štete koju su napravili huligani.

Pobedili su aktivisti. Odnosno, profesionalni zastupnici svih socijalno, seksualno, rasno i politički ugroženih grupa.
I Ivica Dačić (bez imalo cinizma) čija se policija, za razliku od one Miloševićeve, ponela krajnje profesionalno. Pre svega časno.

Dva sveta

U danu kad je u Beogradu održana (zvanično) prva Parada ponosa koja je trebalo da ukaže na težak položaj LGBT populacije (prema jednima) odnosno, da populariše seksualna opredeljenja koja nisu u skladu sa većinskim uverenjem u srpskom društvu (prema drugima) bilo je paradiranja svega i svačega ali ne i Parade. Oni ponosni, sa svih strana i svih opredeljenja, ostali su kod kuće.

Parada je, istina, zvanično počela nešto posle 11 časova u parku Manjež gde se okupilo ne više od 100 pripadnika LGBT manjine, nekoliko puta više građana koji su se solidarisali sa njima, isto toliko novinara, snimatelja i fotoreportera, nekoliko političara, stranih diplomata i Svetozar Čiplić, jedini ministar. Sve zajedno oko 1.000 učesnika na događaju koji, osim desetak zastava duginih boja, nekoliko transparenata i raznoliko obojenih noktiju pojedninih učesnica, ničim nije podsećao na slične manifestacije u Španiji, na primer.

Sve je, naime, ličilo na propao događaj sa koga se ne bi mogao napisati pošten lid, da nije bilo vesti koje su stizale spolja.
Dva sveta. Jedan gde se "kuliralo" u pauzama izjava koje su davali Čedomir Jovanović i Vensan Dežer, predsednik EK u Beogradu. Drugi gde se "ratovalo" iza prstena od 5.600 uniformisanih i sigurno još toliko policajaca u civilu, koji su obezbeđivali Manjež i okolne ulice.

Rekonstrukcija destrukcije

Demonstracije protivnika Parade ponosa počele su i pre okupljanja u Manježu, a za vreme i posle ove manifestacije lomljenje po prestonici, kamenovanje i sukobi sa policijom paralelno su se odvijali na više lokacija u gradu.  Očigledno da deo građana Srbije nikako ne uspeva da nauči Opširnije »

Hvala Bogu i Mišelu Platiniju

Uz veliku želju, trud i znoj FK Partizan je ove godine u društvu 32 najbolja evropska kluba najviše zahvaljujući Bogu i Mišelu Platiniju.
Svevišnji ih je pridignuo svojom rukom da onako iznemogli posle 90 odigraju dodatnih 30 minuta i uperio prst na dvadesetak metara iznad prečke u koji su nepogrešivo pogađali gotovo svi penal izvođači Anderlehta. Pre toga je predsednik UEFA obavio najveći deo posla reformišući Ligu šampiona i ispunjavajući obećanje iz kampanje za izbor prvog čoveka evropskog fudbala kad je lansirao krilaticu "uzeti velikima i dati malima".
Podsećanja radi, Platini je tada obećao da će Engleskoj, Španiji i Italiji oduzeti jedno od četiri garantovana mesta u najjačem evropskom takmičenju i omogućiti prvacima iz fudbalski nerazvijenih zemlja da imaju daleko lakši put u društvo najboljih.

Višeznačna isplativost

Tako je Partizan ove godine u četvrtom kolu kvalifikacija imao jaki Anderleht a ne prejaki Mančester Siti i Totenhem, na primer. Tako je onom penal završnicom, pa još u Briselu, obradovao "grobare" ali i sve druge navijače iz Srbije kojima je ova pobeda bila preko potrebna kao lek za dugogodišnje frustracije nagomilane prečestim političkim i sportskim neuspesima od kojih su najnoviji Antićev debakl u Africi i gaženje međunarodnog prava u Hagu.

Dakle, Srbi su se, konačno, smejali. Zbog Evrope, prvenstveno. Smejala se i uprava kluba jer je Opširnije »

Istina vredna 20 godina robije

Od onog, filmskog, obračuna u predgrađu Zagreba, ranjavanja Sretka Kalinića i hapšenja Miloša Simovića javnost i mediji ne prestaju da se bave njima.
"žSimović i Kalinić u žiži", samo je jedan od pregršt naslova koji ako nije najbolji, onda je sigurno najtačniji. Ne da su ova dva "zemunca" u žiži nego u ove vrele i kišne letnje dane, kad je sretnih vremena sa naslovnih stranica virio miš iz brašna, žilet iz hleba ili drekavac iz kule Nebojša, umnogome olakšavaju posao urednicima. Naslovi se pišu sami.

Kalinić tako optužuje Simovića, navodno njegovu ženu, ali i samog sebe pričama kako je ubijao, sekao i mleo svoje kompanjone iz zločinačkog udruženja. Simović je, pak, "pucao da bi bio uhapšen", "zna ko je ubio Ćuruviju", "traži status svedoka saradnika", piše pisma državnim organima ili im preko advokata poručuje svašta nešto, svađa "Politiku" sa BIA, spasava Tomislava Nikolića od svilenog kumovskog gajtana, "optužuje Bojovića za plan o atentatu", a sve češće "zna političku pozadinu ubistva Đinđića". Da je malo stariji, rekli bi cinici, možda bi se osmelio da otkrije i Kenedijevog ubicu i kaže nam šta je stvarno Nemanja rekao Filipu Barbarosi kad ga je, ono davno, ugostio.

Kontraverze

Dakle, ima ovde svega i svačega, dimi kao što rekosmo na sve strane, pa možda zbilja ima i neke vatre. Problem je samo što dok jedni tu vatru tarkaju, drugi u nju duvaju, a treći ili četvrti u nju pljuckaju ili je posipaju vodom. Ima, svakako i onih, koji bi se rado posuli pepelom, ali, njega će tek biti.

I sad u čitavoj ovoj igri oko i sa vatrom treba biti pametan i videti šta je istina. Ko govori tu istinu. Ima li još nekih dokaza osim "majke mi" nekoga ko je osuđen na 40 godina robije i ko se sedam godina krio od pravosudnih organa. Ili, Bože oprosti, oni od njega, pošto nije mali broj onih koji upućuju ne baš blage kritike na više policijskih i pravosudnih garnitura, ne samo Srbije.

Pa se tako može pročitati da su Opširnije »

Neću da plaćam tuđi nerad

Kad god čujem da neko izjavi kako su "cene školarina na državnim fakultetima previsoke", uradim isto ono što je svojevremeno radio veliki Živojin Pavlović kad čuje reč narod. Uhvatim se, dakle, al’ ne za novčanik. Naprosto, nema razloga otvarati ga kad poodavno znam surovu istinu. Buđelar je prazan. Trebalo je svih ovih godina pokazati samilost prema pučini, dozirati narodno nezadovoljstvo i manipulisati. A svaka manipulacija se plaća. Parama poreskih obveznika. Gde i ja, nažalost, pripadam.

Tako je i ovih dana i nedelja. Još se ni ovosezonski ispitni rok nije završio a već čujemo kako treba pomoći "siromašnijem delu stanovništva", smanjiti školarine na fakultetima i naći neko rešenje za tu "talentovanu decu" čiji roditelji dižu kredite.

Naglašavajući da cene školarina ne treba povećavati (možda i ne treba) već da ih treba smanjivati, ministar prosvete je onomad poručio fakultetima “da se okrenu sadržajima programa, pitanjima sadržaja udžbenika, unapređenju nastave, odnosu sa studentima, kako bi zajednički prebrodili brigu koja se zove ekonomska kriza”.

Kakva bolećivost. Da čoveku dođe da zaplače. Kao kad je prošle godine u jeku neviđenog skandala Opširnije »