Kad država zakasni

Prvo vlast nije radila ništa. Godinama. Onda su neki klinci i neki odrasli sa mozgom klinaca ubili onog nesrećnog Francuza. V.d. državnog tužioca je (samo) pretio. Zabranom navijačkih grupa. A pojedinci, sa imenom i prezimenom, su nastavljali svoje i "njihove" rabote. Veoma unosne.

Pre toga su paljene tribine, prebijani i ubijani navijači od strane huligana koje neki zovu i navijačima. Fudbal? Ma, daaajte, molim vas.

Još ranije je u vozu zaklan Bojan Majić, pripadnik navijačke grupe Invalidi Voždovac. Aleksandra Radovića iz Opova, navijača Crvene zvezde, 30. oktobra 1999. pogodila je svetleća raketa ispaljena sa južne ka severnoj tribini stadiona Partizana.  Aleksandra Panića, navijača Partizana tokom tuče dve grupe "navijača" usmrtio je nožem "navijač" Crvene zvezde jula 2006. godine na stadionu FK "Žarkovo”.

Još, još ranije"¦

Onda je Brankica napravila novu seriju emisija Insajder. O "navijačima". I o "državi". Vlast opet nije radila ništa. Brankici su stizale preteće poruke.  Tek onda je policija privela sedam osoba, od kojih su tri maloletne, zbog sumnje da su ugrozili sigurnost autorke.

Mooogo pre toga, kaže legenda, Englezi su izmisli stadione da im pijani (i nezadovoljni) radnici ne bi izlazili na ulice.
Posle Svetskog prvenstva u Engleskoj 1966. u svim zemljama zapadne Evrope pojavljuje se fenomen fudbalskog navijanja. U to vreme u Srbiji cveta socijalizam, velike društvene razlike nisu ni postojale. Kako svedoče hroničari onog vremena na stadion JNA, koji je prvi napravljen u Beogradu, a kasnije i na Marakanu, odlaze gotovo svi: deca, studenti, zanatlije, profesori, intelektualci, političari, radnici, naravno, i vojna lica. Može se reći da nije bilo mnogo besposličara, dakle, onih koji ništa ne rade, niti idu u školu, niti studiraju, niti na neki drugi način privređuju, današnji cinici bi rekli, našoj samoupravnoj zajednici.
Šta mislite kako je danas?

Opširnije »

Polemika u državi mrtvih

Mišljenje. I priče.

Ovo prvo svi imaju, kao onu stvar. Samo je pitanje kvaliteta.

Neke priče, pak, nikad da se završe. I uvek sa mnogo bure. Neizostavni pratilac su im po pravilu “šumovi” iz mase. Koja je, uzgred budi rečeno (onako uglas), najlošiji tumač istine. Ali je, svakako, dobro da ih ima. I mnogo loše kad nema.

Tako je i sa predlogom Statuta Vojvodine koji je potvrđen u Skupštini Srbije sa sve usvojenim Zakonom o utvrđivanju nadležnosti, opet, Vojvodine. Ruku diglo 138 poslanika.

Ali, ni posle godinu dana o kad je, prvi put donet ovaj predlog, polemika se ne stišava. Piše se i priča na veliko.

Neposredno pre usvajanja analitičari Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić uputili su preko sajta Nove srpske političke misli “Otvoreno pismo predsedniku Republike i poslanicima Narodne skupštine Srbije” kojim izražavaju zabrinutost u upozoravaju da je proces decentralizacije Srbije krenuo pogrešnim i opasnim putem. I kao što je pretpostavio Dragoljub Žarković u svom “Blic” komentaru, odmah je krenula neka vrsta osporavanja, da upotrebimo ovaj eufemizam. I pisma i autora.

Svetislav Basara tako u “Danasu” ne spori autorima “pravo na rečenu rabotu” ali se kasnije u svom osvrtu, na momente i prizemno, sprda sa potpisnicima pisma govoreći da ga to osocira na grupnjak a autori na “dobre duhove” ili neku instituciju za sebe. Sve, dakle, u stilu osporavanja autora a ne teksta, kao što uostalom radi i izvesna Marina Kolarov Radovanović koja se dan kasnije u “Danasu” pita: Zašto Vukadinović i Antonić?

I sve to u samo tri dana.

Uveče, tog trećeg dana, na RT Vojvodina prikazan je film Žike Pavlovića “Država mrtvih”.

Stari laloški valcer

Bojan Pajtić je premijer. Godinu i četiri meseca (487 dana) posle formiranja Vlade Srbije, 397 dana od kad je vojvođanska skupština utvrdila (prvi) tekst predloga Statuta AP Vojvodine i samo tri dana manje od broja noći koje je Goran Knežević prespavao u pritvoru.

Dobro, da sad ne sitničarimo, neće Pajtić biti šef u republici već u pokrajini ali je, iz ove perspektive gledano, Tadiću možda bilo bolje ga da je onomad odmah pustio da bude predsednik Vlade Srbije.
Ne bi ni tad ovom sposobnom autonomašu falilo apetita, ali bi u svakom slučaju bilo bar manje muke oko Vojvodine.
Možda ne bi bio ni autonomaš. Ovako je (samo) “prvi u svom selu”. Ako tome dodamo da će “selo” imati i svoju razvojnu banku, akademiju nauka i ukupno 153 nove nadležnosti, onda je uspeh još veći.

Tehničke greške i fakti

No, nemojte sve uzimati zdravo za gotovo. Nije uvek sve onako kako piše. Piše i na bilbordima po Novom Sadu da je on “sada glavni grad” pa nije. Već samo glavni administrativni centar i sedište pokrajinskih organa.
Možda je zbog toga i Odbor za propise AP Vojvodine uočio u tekstu Statuta “izvesne tehničke greške” pa je ispravke u kojima je, između ostalog, “definisan položaj Grada Novog Sada, kao glavnog, administrativnog centra AP Vojvodine”, ponovo poslao u Skupštinu Srbije.

Takođe, nemojte se iznenaditi ako tehničke greške još koji put budu uočavane jer se ova zapeta iza reči “glavnog” neće svideti Ivici Dačiću.
Nema ni dve vlade, već je samo termin “izvršno veće” zamenjen terminom “vlada”. Kažu, zbog evropske prakse.

Zato, pitanje je koliko će se i ova nova 153 prava stvarno i u kom obliku primenjivati u praksi jer će nadležnosti u oblasti obrazovanja, vodoprivrede, šumarstva, prostornih i regionalnih planova, zavisiti od usaglašavanja sa republičkim organima. Pitanje je i koliko su ove nadležnosti nove jer ih je većina nastala Omnibus zakonom usvojenim još 2002.

Ono što stvarno, i bez tehničkih grešaka, piše u novom Statutu jeste da ova pokrajina ne može donositi zakone, da će umesto “međunarodnih ugovora” moći da sklapa “međuregionalne sporazume”, da će moći da otvara samo ekonomska predstavništva u Evropi i Briselu ali i to samo uz saglasnost Vlade Srbije.

Opširnije »

Hleba, a ne igara

Partija koja građanima ponudi povećanje zarada i daleko bolji životni standard, ali pre svega uspe da ubedi birače u ostvarivost obećanog, osvojiće najviše glasova na prvim narednim izborima.

Međutim, izbora i nema zbog toga što umesto povećanja imamo smanjenje zarada i talase otpuštanja, što je standard sve slabiji, što bi izlaznost u ovom trenutku bila jedva 40 odsto ukupno upisanih birača koji su nepoverljivi, koji nemaju nadu da bi bila formirana dobra vlada i koji (čak 53 odsto njih) misle da zemlja ne ide u dobrom pravcu.

I neće ih (izbora) ni biti, u narednih godinu dana ili najmanje šest narednih meseci, kako tvrde Ekonomistovi sagovornici.

Vlast određuje tajming

Istoričar Čedomir Antić smatra da posle intervencije MMF-a i otklanjanja pretnje izglednog bankrota države, izbori neće biti održani tokom narednih šest meseci. Iako, kako kaže, sledeća godina može biti krizna, izvesno je da će neuspeh privatizacije biti manji nego što je to bio slučaj ove godine.

"žImajući u vidu političke i ekonomske okolnosti kao i raspored moći partija, a to je ipak nešto što se ne menja preko noći, mislim da će ova vlada da potraje i da ipak neće biti izbora sledeće godine", tvrdi za Ekonomist Đorđe Vuković, programski direktor CESID-a.

"žParlamentarna istorija "Druge republike" (Srbija posle 1990.) pokazuje da izbore nikada nisu izazivali narodno nezadovoljstvo (sa izuzetkom decembarskih izbora 2000. koji bi takođe bili nemogući bez puča unutar Miloševićevog režima), kriza ili moć opozicije (2003. izbore je izazvala tiha podela u DS-u)", kaže za Ekonomist Antić dodajući da izbore može izazvati neslaganje u DS-u ili sukob u odnosima u vladajućoj koaliciji, prvenstveno na relaciji DS-G17 "pošto ostale stranke mogu biti zamenjene ili njihovi poslanici mogu biti promenjeni". Antić smatra da će do krize u DS teško doći dokle god je Tadić predsednik Republike, ali je ne isključuje u odnosima sa G17 plus.

"žMeđutim, mislim da je ova stranka uglavnom pod kontrolom DS-a (što je pokazala afera Krišto) i da bi Dinkićev pokušaj da samostalno deluje i obori vladu doveo do njenog raspada. Dakle, najizglednija mogućnost za vanredne izbore je da vlada tokom 2010. ili 2011. postigne nekakav uspeh", konstatuje Antić uz ogradu "u politici je sve moguće, a za društva kao što je naše svetske krize su najopasnije u vreme kad su na izmaku".

Motiv…

Osim ovog, opipljivog uspeha vlasti, šta bi još mogla da bude tema i lajtmotiv koji će motivisati apstinente da promene svoj stav a glasače opredeliti da daju podršku nekoj partiji.

Đorđe Vuković smatra da je teško odrediti neku temu koja bi mogla da bude diferencija specifika i koja će jasno razdvoji političke partije.

"Izbori će se zasnivati na potpuno drugoj stvari. Ne na temi nego na poverenju u lidera i u stranku da će stvari vezane za ekonomiju, međunarodnu saradnju i bolji standard da se obistine. Znači, stranke će se razlikovati samo u tome da li imaju ili nemaju poverenje građana da će to ispuniti", tvrdi Vuković za Ekonomist. On smatra da više neće biti preovlađujuće šta treba uraditi, pa čak ni kako nešto treba uraditi, već će na prvim narednim izborima ključno pitanje biti da li stranke sa svojim kadrovima to "šta" i "kako" stvarno mogu i da urade.

"Ukoliko budemo dobili status kandidata za EU, što nažalost u manjoj meri zavisi od nas, biće nam otvoreni bogati fondovi pa će svakako biti o tome reči. Naravno, govoriće se i o korupciji", dodaje Čedomir Antić koji smatra da će državne, ustavne, nacionalne teme kao i teme o privredi i kulturi biti, kao i obično, u drugom planu.

"Pitanje Kosova i Metohije je zatvoreno 1999. kad narodno nezadovoljstvo nije bilo dovoljno veliko da Miloševića obori sa vlasti, niti izazove izbore. Za legaliste ono je stavljeno na stranu 2008. kad su građani uslovni SSP i bajati sporazum oko Zastave pretpostavili zvaničnoj državnoj politici prema Kosovu i Metohiji", pojašnjava svoj stav Antić. S druge strane, dodaje, odnos prema EU je, naravno, drugačiji.

"Tu se radi o nekakvom novcu i standardu koji toliko znače našem socijalno-radikalnom društvu, a politička elita je posebno zainteresovana za ovaj projekat zbog brojnih sinekura koje im pridruživanje u ovaj birokratski raj stavlja u izgled", zaključuje Antić.

Dakle, tražiće se rezultati, poverenje i kadrovi.

Nekih opipljivih rezultata nema poodavno. Čak i da Srbija od januara sledeće godine bude stavljena na belu šengen listu, da do kraja godine preda zahtev za kandidaturu u EU, Ratka Mladića isporuči Hagu i odblokira SSP "“ to nije nešto što se maže na hleb i sa čime se ide na izbore.

…i poverenje

Poverenje je, prokockano još ranije, a trenutno ponašanje ga samo dodatno povećava. Kako verovati nekome ko je, na primer, samo o smanjenju javne administracije od maja do septembra meseca dao toliko oprečnih izjava.

Od toga da je potrebna reforma ovog sektora, da se to ne može uradi zbog nedostatka novca za opremnine, do naknadne pameti da se ipak mora krenuti sa "istorijskom reformom" i smanjenjenjem 10 odsto od ukupnog broja zaposlenih već u januaru naredne godine (premijer Mirko Cvetković i ministar ekonomije Mlađan Dinkić), ili prvo osam a onda dve hiljade birokrata manje (ministar uprave i lokalne samouprave Milan Marković), ili 14.000 prekobrojnih (ministar finansija Diana Dragutinović) ili 50.000 prekobrojnih (koje je, najtačnije, izbrojao guverner Radovan Jelašić).

Kako, s druge strane, verovati nekome ko je 18 godina (Nikolić i Vučić) pričao jednu priču, kleo se u granice svih srpskih zemalja, optuživao i preslušavao glavne urednike, dobijao državne stanove i osip na pomen neke zapadne zemlje, a danas brani slobodu medija, komunicira sa stranim ambasadorima i Evropu pominje tri puta u istoj rečenici. Kako verovati ovom dvojcu koji se svako malo pozivao na kumovske veze sa Vojislavom Šešeljem, inaugurisao ga u najvećeg srpskog intelektualca i heroja a onda naprasno konstatovao kako je dobro što je došlo vreme da ne "moramo nositi majice sa kojekavim likovima".

O kadrovima da i ne govorimo. Oni su isti decenijama, ako ne računamo promene stajlinga, garderobe i bedževa.

Iz šupljeg u “novi Fijat”

Naredne godine neće biti izbora. Dobro ste pročitali. Iako je ovo Srbija, iako se stvari, bar u zoni politike, menjaju brzinom svetlosti i iako će biti još pregršt situacija sličnih onoj pre izglasavanja izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju. U tome se slažu (gotovo) svi. Kao što izlazak na birališta u ovom trenutku ne odgovara (gotovo) nikom.

Tačno je da bi (prema najnovijem istraživanju Stratedžik marketinga) Tadićeva Demokratska stranka i Nikolićeva Srpska napredna stranka osvojile najviše glasova da su izbori bili krajem avgusta ove godine. Ali je isto tako tačno da bi samo još Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka Srbije prešle cenzus. Da se Liberalno demokratska partija i Socijalistička partija Srbije vrte oko censusa. Da Mlađan Dinkić ima (i lični i stranački) najlošiji rejting otkad se bavi politikom. Da bi izlaznost na tim izborima bila vrlo mala i prelazila bi jedva 40 odsto od ukupnog broja upisanih birača. Da su birači nezadovoljni, nepoverljivi i da nemaju nadu da bi bila formirana dobra vlada. Najzad, za izbore je potrebna tema, a nekog novog Fijata nema na vidiku.

Naime, čak i da Srbija od januara sledeće godine bude stavljena na belu šengen listu, da do kraja godine preda zahtev za kandidaturu u EU, Ratka Mladića isporuči Hagu i odblokira SSP – to nije nešto što se maže na hleb i sa čime se ide na izbore. Zbog svega toga, njih najverovatnije neće biti sve dok traje kriza, dok pada ekonomija i dok 53 odsto birača prisutnih u Srbiji misli da zemlja ne ide u dobrom pravcu.

"žKrpljenje" većine

Šta onda predstavlja trenutno pregrupisavanje na političkoj sceni. Formiranje Unije regiona (Mlađan Dinkić), Socijaldemokratske partije Srbije (Rasim Ljajić), Socijaldemokratskog pokreta (Dušan Janjić) i Čovićeva najava ponovnog aktiviranja sa njegovom Socijaldemokratskom partijom. Šta je cilj saveza Demokratske stranke sa Vladanom Batićem i najava istog takvog saveza sa Draškovićevim SPO, novom Ljajićevom partijom i (sve češće pominjanog) ugovora sa Jovanovićevim LDP.

Ugovori o saradnji stranaka predstavljaju, prema dr Slaviši Orloviću, docentu Fakulteta političkih nauka, formalizovanje saradnje vladajuće koalicije sa onima koji podržavaju evropski put Srbije i osiguravaju parlamentarnu većinu a motivi i razlozi za osnivanje ili "prepakivanje" nekih stranaka, dodaje, mogu biti različiti.

"žTo su potreba (pre)registracije nakon usvajanja novog Zakona o političkim strankama, uverenje da se na slabostima vlasti i opozicije može graditi alternativa, popunjavanje prostora strankom socijaldemokratske orijentacije između SPS-a i DS-a, taktički potezi u strahu od izbornog cenzusa, strah nekih stranaka od eventualne "velike koalicije" DS i SNS-a, ali i aspiracije određenih ličnosti sa permanentnim političkim ambicijama da se još jednom oprobaju", precizira Orlović za Ekonomist magazin.

Jedan drugi Ekonomistov sagovornik konstatuje da je trenutna situacija na političkoj sceni slična onoj iz 2002. i 2003. kad je, takođe, parlament bio haotičan, ali je premijer (Zoran Đinđić) bio jak.

"žSad imamo ogroman autoritet Borisa Tadića i nemamo parlamentarnu većinu koja to podržava. I on mora da petlja. A to su ovi razni neverovatni savezi", kaže naš sagovornik, inače dugogodišnji dobar poznavalac političkih prilika.

Smrt ideologije?

Trenutno u Srbiji ima više od 20 stranaka koje, barem imenom, asociraju na socijaldemokratsku orjentaciju – što mnogima daje osnov za tvrdnju da je ovaj deo političkog spektra prenaseljen. U isto vreme ima jednak broj onih koji tvrde da je prostor na levici prazan – što može da znači ili da partije koje sebe nazivaju socijaldemokratskim ne rade dobro svoj posao ili da ih se birači plaše i ne prepoznaju najbolje. Ako pri tom znamo da istraživači javnog mnjenja na pitanje: da li ste levičar ili desničar, dobijaju odgovore koje ne možete uhvatiti ni za rep ni za glavu, odnosno da nema nijedne strane koja je doživljena kao čista levica ili čista desnica – možemo li govoriti o smrti ideologije?

"žTreba prvo videti gde je ideologija bila i da li je uopšte postojala kako bismo mogli da tvrdimo da je umrla", konstatuje jedan naš sagovornik. On dodaje da se građani opredeljuju stomakom, da ne čitaju novine i podvlače šta je koji političar rekao već da stvaraju utisak o (najčešće) lideru neke stranke.

S druge strane, Slaviša Orlović kaže da su u Srbiji kolektivističke ideologije smenjivale jedna drugu, na primer, nacionalizam umesto komunizma i podvlači da je potrebno razlikovati koalicije koje su više personalne a manje programske, od programa kao osnova dobijanja poverenja građana i ispunjavanja izbornih obećanja.

"žPolitičari su ideološki indiferentni i interesuje ih samo vlast. Težnja ka vlasti je važnija od ostvarivanja programa, a samim tim i od ideologije. Tamo gde nije struktuiran stranački sistem, preovlađujuća odrednica izbornog ponašanja je vezana za ugled i autoritet ličnosti i tu je reč o glasanju za ličnost", precizira Orlović. Od dodaje da se, ipak, može zapaziti blagi trend da partije sve više vode računa o programskim principima, naročito u vreme izbora.

"žGlobalno gledajući, nije toliko došlo do "kraja ideologije" (Danijel Bel), koliko su ideologije postale svedenije, kompetitivnije i operacionalizovanije. Deideologizacija stranaka polazi od pretpostavke da se stranke sve jače susreću na nekoj srednjoj poziciji okupirajući centar, naročito u ekonomskim pitanjima", zaključuje Orlović.

Dve velike partije

Ova ekonomska pitanja biće u narednim mesecima i godinama ključna i dok na tom polju ne dođe do poboljšanja neće, kao što rekosmo, najverovatnije biti ni novih izbora. Ljajiću raste popularnost ali su prognoze da neće postići neki zapaženo veliki uspeh. Zato se sve vreme priče o novoj partiji govori i o savezu sa DS-om, nauštrb kojeg bi, uostalom, on i mogao da raste. Dinkić još nije uspeo da profiliše novu partiju ali i ona se u ovom trenutku percipira gotovo isto kao G17 plus, dakle nikad lošije. No, teško je usuditi se na tvrdnju da je ovo njegova labudova pesma, pogotovu ako se zna da je u sličnoj situaciji bio i pre poslednjih izbora, ali je u parlament ušao kao treća najjača partija.

Nepobitno je da se dogodilo ono što su mnogi godinama (možda ne baš sa ovim strankama) priželjkivali i prognozirali, odnosno da su se izdvojile DS i SNS kao dve velike partije. Da će one i dalje imati najveći potencijal među neopredeljenim biračima i da bi rejtinzi malih stranaka mogli da budu još manji kako vreme bude odmicalo. I primicao se neki novi Fijat.