Kletva

Jeste li gledali “Šišanje”? Niste”¦šalite se? Aaa? Stvarno niste!
E, onda ste huligani.
Ma, kako “nije to baš tako”. Tako je il’nikako, Latinke mi.  Tako mi Karleušinog glasa i Koraćevih šiški. Peščanik mi iscureo ako vi niste deo snaga haosa, mraka i bezumlja koje ne žele dobro ovoj državi. Balvani na putu u Evropu. Da nije vas mi ostali bi protutnjeli do Brisela.
Stidite se, evnusi.

Dobro ste me čuli. I nešto se mislim, trebali smo čika Veran i ja sve da vas pohapsimo. Pa kad se budete tuširali na čučavcu, kad vas budu tukli mokrim peskom i kad se posle zapišate sebi za vrat, neće vam na pamet pasti da mislite svojom glavom.

Vi ste našli da pravite selekciju filmova, otkud vam pravo da čitate šta vam je volja, jeste li nekog pitali koju muziku je poželjno slušati. Naravno da niste, ali za obraz ne znate.
Izrodi, pa zbog vas je onaj prepošteni Dragojević i pravični Srđan koji je Ivicu nazivao spermatozoidom (ili punoglavcem, sve jedno) morao u SPS. Botu ste vi naterali da onomad pred reformisanim slobistima počne govor sa: drugarice i drugovi. Oteraste, tad me duša zabolela, Opširnije »

Engleska trava doma mog

"Sramota!" To je bila najčešće pominjana reč danima posle prekida utakmice četvrtog kola kvalifikacija za prvenstvo Evrope između Italije i Srbije u utorak, 12. oktobra, u Đenovi.
"Bruka. Dosta je bilo! Hoće li već neko stati na put toj hordi ludaka", orilo se po medijima, na ulicama, internet-stranicama i forumima kao reakcija na divljanje huligana i pokušaj ubistva golmana Vladimira Stojkovića (pre); bacanje baklji, petardi, pentranje po plastičnoj ogradi i sečenje metalne ograde (na); i sukobe s karabinijerima (posle pomenute utakmice u Đenovi).

Horskoj osudi, priznavanju srama, žaljenju za vizama (koje će, navodno, biti ponovo uvesene) i generalnoj jadikovki nad zlom sudbinom pridruživali su se, gotovo, svi. Kao da su se trkali ko će pre da izgovori pomenute reči. I da se ubaci u gomilu, koja je najlošiji tumač istine.

Šta je (stvarno) sramota

Kako ne bi bilo zabune i pogrešne interpretacije ovih redova, da se odmah razumemo: pokušaj ubistva bilo koga, a pogotovo reprezentativnog golmana, divljanje i huliganstvo, su za svaku osudu. Da (kao neki državni funkcioneri) ne kažemo jezivu, ali svakako izraženu u adekvatnom broju godina u zatvorskoj ćeliji.

No, krivo sedi, pravo reci.
U Italiju je putovalo 2.000 ljudi, među kojima je bilo i onih koji nisu huligani, koji nisu ni navijači, već obična publika, a (najviše) 60 njih je izazvalo incidente. Ti huligani obrukali su sami sebe i nikog više. Cela (društvena) sramota biće ako ne budu kažnjeni.

Njihovo divljanje je problem (možda i sramota) italijanske policije, koju (u prvi mah) niko nije ni pominjao, a kamoli osuđivao za nečinjenje. Jer, kako ti karabinjeri uspevaju da izađu na kraj s daleko ozbiljnijim i brojnijim huliganima koji podržavaju Sampdoriju, Napoli ili Lacio, čiji navijači, uzgred budi rečeno, često imaju fašističke ispade.

Njihovo divljanje je problem (sigurno i sramota) srpskih ministarstava sile, a pre svega pravosuđa. Jer, kako Ivan Bogdanov, najupečatljiviji lik i personifikacija događaja iz Đenove, nije procesuiran posle četiri krivične prijave, pa je kao slobodan čovek mogao da pređe granicu? Kako od svih pojedinaca, grupa, njihovih vođa i pobrojanih krivičnih dela koje je Brankica Insajder Stanković pomenula u, makar prve dve, emisije niko nije uhapšen i procesuiran? Slovima niko, brojem 0. Pohapšeni su oni koji su posle emisija pretili autorki. I to je nešto. Ali je malo. Mnogo malo.

Ali su i posle Insajdera, posle ubistva Brisa Tatona, posle upada pojedinaca na teren na onoj utakmici sa Austrijom i da ne nabrajamo više, reagovali svi. Slovima cela politička scena, brojem onolikim koliko ima partija na političkoj sceni, pa puta tri. Jer je svako imao nešto da osudi.

Tako je i sad. Staro je pravilo da onog o čemu se najviše priča najmanje ima. Obračun s huliganima i nasilnicima se najavljuje i čeka, najavljuje i čeka, najavljuje i čeka…
Najviše ima i uopštavanja.
"žNerede su izazvali navijači Crvene zvezde". E, pa nisu!
Kao što onomad, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ugrožavanja sigurnosti, jer je pretio smrću novinarki B92, nije uhapšen oficir Vojske Srbije, već Dragan Đurđević. Kao što kad stanovnik romskog naselja opljačka bakalnicu nije tačno reći da ju je opljačkao Rom, već, na primer Ibro Ibišbegović. Čovek sa imenom i prezimenom. I adresom poznatom MUP-u. Koga treba uhapsiti i procesuirati. Tako su, dakle, ovog puta, nerede u Đenovi izazvali ljudi čije podatke ima policija, previđa pravosuđe, a carinici klimoglavom kažu ‘Srećan put’.

A Italijani?

Onda je tu horsku idilu kojom se zabavilo pola Srbije (zaboravljajući na nestašice mleka, neuplaćivanje plata, doprinosa, a najčešče i jednog i drugog, skok kursa, pad investicija, otkaze, loše puteve…) narušio portparol UEFA Rob Fokner Opširnije »

Poraz po glavi stanovnika

Deset godina od demokratskih promena, kad ozbiljni pojedinci i familije, da ne govorimo o kompanijama i državama, podvlače crtu i donose zaključke gde su, kuda će i kako dalje, u zemlji Srbiji se neuporedivo više pisalo, pričalo i dodatno analiziralo dešavanje na sam dan 5. oktobra 2000. O deceniji koju su, očito, raščerupali tajkuni, proćerdali političari a ostatak pojeli skakavci, gotovo da nije ni bilo reči. Srpsko društvo je, dakle, bačeno u nokdaun. Bez obzira na ovu lošu vest kojoj nema mesta u prigodama na okrugle datume, sudija je počeo odbrojavanje. Pet dana kasnije, u deset sati pre podne, konstatovao je nokaut.

Poraženi su lezbijke, gejevi, bi i transseksualci, ultradesničari, huligani, vlast, opozicija, tradicionalisti, evropejci, pravoslavci, ateisti, poštena inteligencija, neuki, starosedeoci i došljaci. Najviše od svih poreski obveznici, koji su plaćali sve one eksperimente i koji će platiti i ovih, preliminarnih, milion evra štete koju su napravili huligani.

Pobedili su aktivisti. Odnosno, profesionalni zastupnici svih socijalno, seksualno, rasno i politički ugroženih grupa.
I Ivica Dačić (bez imalo cinizma) čija se policija, za razliku od one Miloševićeve, ponela krajnje profesionalno. Pre svega časno.

Dva sveta

U danu kad je u Beogradu održana (zvanično) prva Parada ponosa koja je trebalo da ukaže na težak položaj LGBT populacije (prema jednima) odnosno, da populariše seksualna opredeljenja koja nisu u skladu sa većinskim uverenjem u srpskom društvu (prema drugima) bilo je paradiranja svega i svačega ali ne i Parade. Oni ponosni, sa svih strana i svih opredeljenja, ostali su kod kuće.

Parada je, istina, zvanično počela nešto posle 11 časova u parku Manjež gde se okupilo ne više od 100 pripadnika LGBT manjine, nekoliko puta više građana koji su se solidarisali sa njima, isto toliko novinara, snimatelja i fotoreportera, nekoliko političara, stranih diplomata i Svetozar Čiplić, jedini ministar. Sve zajedno oko 1.000 učesnika na događaju koji, osim desetak zastava duginih boja, nekoliko transparenata i raznoliko obojenih noktiju pojedninih učesnica, ničim nije podsećao na slične manifestacije u Španiji, na primer.

Sve je, naime, ličilo na propao događaj sa koga se ne bi mogao napisati pošten lid, da nije bilo vesti koje su stizale spolja.
Dva sveta. Jedan gde se "kuliralo" u pauzama izjava koje su davali Čedomir Jovanović i Vensan Dežer, predsednik EK u Beogradu. Drugi gde se "ratovalo" iza prstena od 5.600 uniformisanih i sigurno još toliko policajaca u civilu, koji su obezbeđivali Manjež i okolne ulice.

Rekonstrukcija destrukcije

Demonstracije protivnika Parade ponosa počele su i pre okupljanja u Manježu, a za vreme i posle ove manifestacije lomljenje po prestonici, kamenovanje i sukobi sa policijom paralelno su se odvijali na više lokacija u gradu.  Očigledno da deo građana Srbije nikako ne uspeva da nauči Opširnije »

Kad država zakasni

Prvo vlast nije radila ništa. Godinama. Onda su neki klinci i neki odrasli sa mozgom klinaca ubili onog nesrećnog Francuza. V.d. državnog tužioca je (samo) pretio. Zabranom navijačkih grupa. A pojedinci, sa imenom i prezimenom, su nastavljali svoje i "njihove" rabote. Veoma unosne.

Pre toga su paljene tribine, prebijani i ubijani navijači od strane huligana koje neki zovu i navijačima. Fudbal? Ma, daaajte, molim vas.

Još ranije je u vozu zaklan Bojan Majić, pripadnik navijačke grupe Invalidi Voždovac. Aleksandra Radovića iz Opova, navijača Crvene zvezde, 30. oktobra 1999. pogodila je svetleća raketa ispaljena sa južne ka severnoj tribini stadiona Partizana.  Aleksandra Panića, navijača Partizana tokom tuče dve grupe "navijača" usmrtio je nožem "navijač" Crvene zvezde jula 2006. godine na stadionu FK "Žarkovo”.

Još, još ranije"¦

Onda je Brankica napravila novu seriju emisija Insajder. O "navijačima". I o "državi". Vlast opet nije radila ništa. Brankici su stizale preteće poruke.  Tek onda je policija privela sedam osoba, od kojih su tri maloletne, zbog sumnje da su ugrozili sigurnost autorke.

Mooogo pre toga, kaže legenda, Englezi su izmisli stadione da im pijani (i nezadovoljni) radnici ne bi izlazili na ulice.
Posle Svetskog prvenstva u Engleskoj 1966. u svim zemljama zapadne Evrope pojavljuje se fenomen fudbalskog navijanja. U to vreme u Srbiji cveta socijalizam, velike društvene razlike nisu ni postojale. Kako svedoče hroničari onog vremena na stadion JNA, koji je prvi napravljen u Beogradu, a kasnije i na Marakanu, odlaze gotovo svi: deca, studenti, zanatlije, profesori, intelektualci, političari, radnici, naravno, i vojna lica. Može se reći da nije bilo mnogo besposličara, dakle, onih koji ništa ne rade, niti idu u školu, niti studiraju, niti na neki drugi način privređuju, današnji cinici bi rekli, našoj samoupravnoj zajednici.
Šta mislite kako je danas?

Opširnije »