Odlazak srpskog domaćina

Piše: Zoran Pavić, magazin Status

Kad kažem Zvezda, mislim Džaja.
Kao sa onom: kad kažem novine, mislim Politika, pokazalo se da sve i nije baš tako jednostavno ni večno te da se na ovom podneblju po definiciji jedno kaže, drugo radi, a treće misli.

U Srbiji se inače i crkva (pr)ocenjuje po patrijarhu, država po predsedniku, sve je personifikovano do tačke kad “institucije” postaju “šalovi, rukavice, kišobrani”, nešto što vlasnici mogu i da zature, izgube, a u principu mogu i bez njih.

Dragan Džajić je Zvezdu, smatra većina (in)direktno zainteresovanih, zaturio još 1991. negde između Barija i Tokija, izgubio je zvanično tek ovog leta, a da bez nje može znalo se odavno, čekalo se i da hoće.
Ili, da- mora.

Najbolje levo krilo na svetu su, isti oni koji sad misle da su ga oterali u penziju, promovisali u tvorca evropske Zvezde, bez da su ga pitali, ali i bez njegovog snebivanja.
U vreme kad je ustoličen za prvog čoveka jedne od četiri “srpske institucije” (uz SPC, SANU i pomenutu Politiku) bio je to zaista revolucionaran korak, baš u smislu hvatanja koraka sa fudbalskom Evropom, kojoj ili težiš ili truneš.

Džajić je uspeo da stvori nešto do tada prećutno zabranjeno: “nadnacionalnu” Zvezdu, tim u kome igraju svi najbolji koje si u stanju da platiš, bez obzira kome se mole ili klanjaju.
I što je možda važnije od činjenice da je Džaja to znao i mogao: nikome ko je to mogao da spreči, takva Zvezda nije ni najmanje smetala.
Zato što je dobro “radila”.

Baš oni koji su Džajića najviše glorifikovali, a sada ga najgrublje sahranjuju, potpuno su zaboravili ili nikad nisu znali, da je on bio, u najboljem slučaju samo polovina tako uspešnog “menadžmenta”.

Onu drugu, ispostavilo se kasnije i bitniju polovinu, činio je Vladimir Cvetković.
Džaja je “znao” s ljudima, Cvele je, pak, “znao” s parama i “para-ljudima”. Kad je dvojac prepolovljen Opširnije »

Zorzi, pičkica ili hejter

"Mama, dođi mama"¦ e sad, ova majka je izdržala čet’ri muškarca u kući".
Posle ove Noletove rečenice sam zaplakao. I plakao sam sve vreme dok je gospođa Dijana govorila. Neka je više takvih, tako joj Bog pomogao!
Jesam li pičkica?

"Novak Đoković je prvak Vimbldona". Posle ove rečenice Igora Vujičina odmah sam pomislio: kad bi još i porez plaćao u Srbiji. Gde bi nam kraj bio.
Jesam li seronja?

Odmah posle osvajanja ove titule (istog dana u Londonu) Boris Tadić, predsednik Republike Srbije (izabran na neposrednim demokratskim izborima) delio je svoju titulu kao da mu je od tate ostala.
Hoću li ja to da kažem da podržavam Mahatmu iz Bajčetine?

Svega ovoga, naime, ne bi bilo da su Srbi, na primer, više slušali Davora Sučića. I daleko više se potrudili da razumeju ovog pesnika sa Baščaršije.
Ako ništa nisu naučili iz one Dučićeve "hemijski čiste lirike", ako nisu hteli da izvuku pouku iz Branimirovih "žFiligranskih pločnika" i pomognu Štuliću da sazna "šta se događa kad mrtvi fazani lete iznad naših glava, a ni jedan ne pada", onda je nekako i razumljivo što od Sejove "žPočasne salve" razumeju samo dve reči: počasna i salva. Pogotovu ovu drugu.

"žHejtuješ Noleta", kažu mi.
Zameraju mi to i prijatelji. Te zato ovaj tekst.

Ne. Ne hejtujem ga.
Ponosan sam na njega. Ali zbog nekih drugih stvari.
Milo mi je i raduju me sve njegove titule, ali u poređenju sa vrednostima koje ovaj časni mladić promoviše, mi se jebe za Vimbldon i sve te žute loptice. Pravo da vam kažem.

Ponosan sam na njegov izbor devojke, na primer.
Videste li u čemu je došla na proslavu. U plavim gaćama kao Goca Tržan ili u dugoj haljini. Videste li u novinama i jednu njenu sliku sa golim stomakom. I njoj je vrućina Opširnije »