Browsing articles tagged with " vlast"
Oct 20, 2010
0 komentara

Engleska trava doma mog

"Sramota!" To je bila najčešće pominjana reč danima posle prekida utakmice četvrtog kola kvalifikacija za prvenstvo Evrope između Italije i Srbije u utorak, 12. oktobra, u Đenovi.
"Bruka. Dosta je bilo! Hoće li već neko stati na put toj hordi ludaka", orilo se po medijima, na ulicama, internet-stranicama i forumima kao reakcija na divljanje huligana i pokušaj ubistva golmana Vladimira Stojkovića (pre); bacanje baklji, petardi, pentranje po plastičnoj ogradi i sečenje metalne ograde (na); i sukobe s karabinijerima (posle pomenute utakmice u Đenovi).

Horskoj osudi, priznavanju srama, žaljenju za vizama (koje će, navodno, biti ponovo uvesene) i generalnoj jadikovki nad zlom sudbinom pridruživali su se, gotovo, svi. Kao da su se trkali ko će pre da izgovori pomenute reči. I da se ubaci u gomilu, koja je najlošiji tumač istine.

Šta je (stvarno) sramota

Kako ne bi bilo zabune i pogrešne interpretacije ovih redova, da se odmah razumemo: pokušaj ubistva bilo koga, a pogotovo reprezentativnog golmana, divljanje i huliganstvo, su za svaku osudu. Da (kao neki državni funkcioneri) ne kažemo jezivu, ali svakako izraženu u adekvatnom broju godina u zatvorskoj ćeliji.

No, krivo sedi, pravo reci.
U Italiju je putovalo 2.000 ljudi, među kojima je bilo i onih koji nisu huligani, koji nisu ni navijači, već obična publika, a (najviše) 60 njih je izazvalo incidente. Ti huligani obrukali su sami sebe i nikog više. Cela (društvena) sramota biće ako ne budu kažnjeni.

Njihovo divljanje je problem (možda i sramota) italijanske policije, koju (u prvi mah) niko nije ni pominjao, a kamoli osuđivao za nečinjenje. Jer, kako ti karabinjeri uspevaju da izađu na kraj s daleko ozbiljnijim i brojnijim huliganima koji podržavaju Sampdoriju, Napoli ili Lacio, čiji navijači, uzgred budi rečeno, često imaju fašističke ispade.

Njihovo divljanje je problem (sigurno i sramota) srpskih ministarstava sile, a pre svega pravosuđa. Jer, kako Ivan Bogdanov, najupečatljiviji lik i personifikacija događaja iz Đenove, nije procesuiran posle četiri krivične prijave, pa je kao slobodan čovek mogao da pređe granicu? Kako od svih pojedinaca, grupa, njihovih vođa i pobrojanih krivičnih dela koje je Brankica Insajder Stanković pomenula u, makar prve dve, emisije niko nije uhapšen i procesuiran? Slovima niko, brojem 0. Pohapšeni su oni koji su posle emisija pretili autorki. I to je nešto. Ali je malo. Mnogo malo.

Ali su i posle Insajdera, posle ubistva Brisa Tatona, posle upada pojedinaca na teren na onoj utakmici sa Austrijom i da ne nabrajamo više, reagovali svi. Slovima cela politička scena, brojem onolikim koliko ima partija na političkoj sceni, pa puta tri. Jer je svako imao nešto da osudi.

Tako je i sad. Staro je pravilo da onog o čemu se najviše priča najmanje ima. Obračun s huliganima i nasilnicima se najavljuje i čeka, najavljuje i čeka, najavljuje i čeka…
Najviše ima i uopštavanja.
"žNerede su izazvali navijači Crvene zvezde". E, pa nisu!
Kao što onomad, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ugrožavanja sigurnosti, jer je pretio smrću novinarki B92, nije uhapšen oficir Vojske Srbije, već Dragan Đurđević. Kao što kad stanovnik romskog naselja opljačka bakalnicu nije tačno reći da ju je opljačkao Rom, već, na primer Ibro Ibišbegović. Čovek sa imenom i prezimenom. I adresom poznatom MUP-u. Koga treba uhapsiti i procesuirati. Tako su, dakle, ovog puta, nerede u Đenovi izazvali ljudi čije podatke ima policija, previđa pravosuđe, a carinici klimoglavom kažu ‘Srećan put’.

A Italijani?

Onda je tu horsku idilu kojom se zabavilo pola Srbije (zaboravljajući na nestašice mleka, neuplaćivanje plata, doprinosa, a najčešče i jednog i drugog, skok kursa, pad investicija, otkaze, loše puteve…) narušio portparol UEFA Rob Fokner Opširnije »

Oct 13, 2010
2 komentara

Poraz po glavi stanovnika

Foto BlicDeset godina od demokratskih promena, kad ozbiljni pojedinci i familije, da ne govorimo o kompanijama i državama, podvlače crtu i donose zaključke gde su, kuda će i kako dalje, u zemlji Srbiji se neuporedivo više pisalo, pričalo i dodatno analiziralo dešavanje na sam dan 5. oktobra 2000. O deceniji koju su, očito, raščerupali tajkuni, proćerdali političari a ostatak pojeli skakavci, gotovo da nije ni bilo reči. Srpsko društvo je, dakle, bačeno u nokdaun. Bez obzira na ovu lošu vest kojoj nema mesta u prigodama na okrugle datume, sudija je počeo odbrojavanje. Pet dana kasnije, u deset sati pre podne, konstatovao je nokaut.

Poraženi su lezbijke, gejevi, bi i transseksualci, ultradesničari, huligani, vlast, opozicija, tradicionalisti, evropejci, pravoslavci, ateisti, poštena inteligencija, neuki, starosedeoci i došljaci. Najviše od svih poreski obveznici, koji su plaćali sve one eksperimente i koji će platiti i ovih, preliminarnih, milion evra štete koju su napravili huligani.

Pobedili su aktivisti. Odnosno, profesionalni zastupnici svih socijalno, seksualno, rasno i politički ugroženih grupa.
I Ivica Dačić (bez imalo cinizma) čija se policija, za razliku od one Miloševićeve, ponela krajnje profesionalno. Pre svega časno.

Dva sveta

U danu kad je u Beogradu održana (zvanično) prva Parada ponosa koja je trebalo da ukaže na težak položaj LGBT populacije (prema jednima) odnosno, da populariše seksualna opredeljenja koja nisu u skladu sa većinskim uverenjem u srpskom društvu (prema drugima) bilo je paradiranja svega i svačega ali ne i Parade. Oni ponosni, sa svih strana i svih opredeljenja, ostali su kod kuće.

Parada je, istina, zvanično počela nešto posle 11 časova u parku Manjež gde se okupilo ne više od 100 pripadnika LGBT manjine, nekoliko puta više građana koji su se solidarisali sa njima, isto toliko novinara, snimatelja i fotoreportera, nekoliko političara, stranih diplomata i Svetozar Čiplić, jedini ministar. Sve zajedno oko 1.000 učesnika na događaju koji, osim desetak zastava duginih boja, nekoliko transparenata i raznoliko obojenih noktiju pojedninih učesnica, ničim nije podsećao na slične manifestacije u Španiji, na primer.

Sve je, naime, ličilo na propao događaj sa koga se ne bi mogao napisati pošten lid, da nije bilo vesti koje su stizale spolja.
Dva sveta. Jedan gde se "kuliralo" u pauzama izjava koje su davali Čedomir Jovanović i Vensan Dežer, predsednik EK u Beogradu. Drugi gde se "ratovalo" iza prstena od 5.600 uniformisanih i sigurno još toliko policajaca u civilu, koji su obezbeđivali Manjež i okolne ulice.

Rekonstrukcija destrukcije

Demonstracije protivnika Parade ponosa počele su i pre okupljanja u Manježu, a za vreme i posle ove manifestacije lomljenje po prestonici, kamenovanje i sukobi sa policijom paralelno su se odvijali na više lokacija u gradu.  Očigledno da deo građana Srbije nikako ne uspeva da nauči Opširnije »

Mar 25, 2010
3 komentara

Valjanje u državnom blatu


Ilustracija: L.Bodroza

Navijači Crvene zvezde saznali su prošle nedelje da grb njihovog košarkaškog kluba star 65 godina vredi 300.000 evra.  Da je osnovni račun blokiran duže od pet godina, da je klub poslovao preko računa sestrinskih firmi koji su takođe blokirani, da se duguje menadžerima, povericioma, donatorima. Najkraće rečeno Bogu i narodu. Pa čak i za stanove, struju, telefone…  Ukupno “12 miliona evra i plus” kako je saopštio novi predsednik Vladislav Lučić na konferenciji za novinare koja je za cilj imala upoznavanje javnosti sa stanjem i klubu i najavu revizije poslovanja koju bi uskoro trebalo da završi KPMG.

Nemoć države

“Mi smo u klub došli bez dinara, oni koji su ranije prolazili imali su, možda, neke koristi. Revizija je počela kao što smo obećali, želimo da vidimo kako je novac trošen. Imamo mnogo štetnih ugovora. Crvena zvezda je svake sezone dovodila skupog trenera i desetak skupih igrača. Budžetom od pet miliona evra i oni koji nisu košarkaški stručnjaci mogu da naprave kompetitivan tim”, dodao je Lučić koji je svojim izlaganjem otvorio Pandorinu kutiju, prema jednima, odnosno “otkrio toplu” vodu prema drugima.

Ovo prvo zbog toga što je, hteo – ne hteo, prozvao i osumnjičio za lopovluk ili u najmanju ruku nesposobnost sve dosadašnje rukovodioce, ali i ljude koji su, valjda, glasali da on bude tu gde jeste. Ovo drugo zbog toga što je nekoliko dana posle ove konferencije izašlo na videlo da situacija nije ništa bolja ni u ostalim gigantima nekadašnje jugoslovenske košarke.
Tako je ispalo da velika petorka NLB lige, ukupno duguje 36.000.000 evra: Partizan i Olimpija (po 4.000.000), Cibona (8.800.000), Zadar (7.400.000) i Crvena zvezda (12.000.000). Klubovi za koje – uz Split (nekadašnju Jugoplastiku, višestrukog prvaka Evrope koji se već godinama ne takmiči u regionalnom takmičenju) i makedonski Rabotnički ““ navija 95 odsto stanovništva počivše države dužni su, ne baš kao Grčka, ali ipak toliko da ih ni grčki brodovlasnici koji vole da se rasipaju novcem ne bi tako lako vratili sa litice provalije.

I tu dolazimo do srži problema. Nemoći države. Svega ovoga, naime, ne bi bilo da su vlade u ovim državama na vreme donele zakon o sportu i u okviru njega model privatizacije posle koga bi se znao stvarni vlasnik. Nije važno da li je to jedan čovek sa imenom i prezimenom ili su to, kao u Barseloni u Realu, sosiosi, odnosno pojedinačni vlasnici akcija kluba koji na izborima glasaju za one koji će upravljati njihovim vlasništvom. Ključno je da u klubovima mora postojati titular, kako bi se znao red. Jer, finansije su daleko stabilnije u Cedeviti, Zagrebu, FPM-u, Hemofarmu, Širokom i Heliosu.
Dakle, u privatnim klubovima. Dok u ostalim sportskim kolektivima (računajući tu i fudbalske klubove) transformacija još nije ni Opširnije »

Dec 19, 2008
0 komentara

Borisova “božja ruka”

ministri odgovaraju Skupstini

Svi ste čuli onaj davnašnji opis prosečnog Srbina u tri reči "“ u se, na se i poda se.

Nastavimo li u ovom (ciničnom) tonu, možemo reći da taj prosečni Srbin za sve životne muke optužuje vlast (upotrebljavajući zamenicu "oni"), najčešće glasa za one koji su na vlasti (upotrebljavajući floskulu: u koga je vlast, u toga je i batina) ali i traži od nje (vlasti) da mu reši i najbizarnije probleme.

Ako nam ne verujete, proverite kod šefa kabineta ili direktora Narodne kancelarije predsednika Srbije koliko se pisama koje svakodnevno dobijaju odnosi na probleme oko međa, korišćenja zajedničkih prostorija u zgradi, nemarnosti i neljubaznosti opštinskih službenika, a ne bi se začudili da ima i onih koji se žale kako ih svekrva maltretira ili ih je tašta gađala pepeljarom.

Kad Boris Tadić na glavnom odboru Demokratske stranke izjavi: "Moja jasna poruka je da ćemo svakoga trenutka i premijer Mirko Cvetković i ja analizirati rad ministarstava i čelnih ljudi opština u Srbiji. Predlagaćemo mere i smene kada god to bude neophodno", onaj prosečni Srbin, a i neki pride, u znak odobravanja će mu aplaudirati. Njih zanima samo jedno, da imaju efikasnu i odgovornu administraciju na svim nivoima vlasti. Ovu tezu potvrđuje još jedna Tadićeva izjava sa pomenutog Glavnog odbora DS-a: "Sa građanima zajedno moramo proći ova iskušenja.

Znam da su ljudi Srbije spremni da izdrže svaku nevolju ako znaju šta je istina i ako znaju da oni koje su izabrali mogu da preuzmu odgovornost, da trpe i da ne beže od posla."

Šta kaže Ustav

Elem, iako su svi jednaki (imaju ista prava i obaveze), nisu svi Srbi prosečni. Tako će se naći i oni koji će zapitati: a šta kaže Ustav? Njih ne interesuje da li je Boris Tadić dao ovu izjavu kao predsednik Srbije, predsednik Demokratske stranke, bivši predsednik Vaterpolo saveza, sin akademika Ljubivoja Tadića, i da dalje ne nabrajamo. Sve ove apozicije određuju i drugo su ime za Borisa Tadića, ali je njegovo prvo ime – predsednik Republike Srbije.

Član 112. Ustava Srbije, u kome su navedene nadležnosti predsednika Republike, nigde ne kaže da on može da smenjuje ministre. "Odnosi predsednika Republike s drugim državnim organima zasnivaju se na saradnji i obaveštavanju, u skladu sa Ustavom, zakonom i drugim propisima i odvijaju se bez odlaganja kad to iziskuje nesmetano izvršavanje nadležnosti predsednika Republike. Narodna skupština i Vlada dužne su da predsednika Republike na njegov zahtev obaveštavaju o pitanjima iz svoje nadležnosti koja su bitna za izvršavanje nadležnosti predsednika Republike", piše u članu 23. Zakona o predsedniku Republike.

Može li onda Boris Tadić da smenjuje ministre i ocenjuje njihov rad?

Opširnije »