Kako je sport sistematski uništavan od… države

Pravljenje dece je jedina rabota koja izvođačima radova u mraku može da donese pozitivan rezultat.
Sve ostalo je, pre ili kasnije, osuđeno na propast.
Retko su i kvalitetna deca sigurna ako ih docnije ne vaspitavaš na svetlu.

Zvezda (ako je nju neko prepoznao – dobro je učinio) i srpski sport generalno su za to najbolji primeri.
U tim halama, objektima, stadionima ili rupama, jeste „dozvoljeno“ ono što nije na ulici. Ali samo navijačima. I samo u Srbiji. Nažalost.
Svi ostali bi trebalo da se drže pravila.

Međutim, jedino Opširnije »

Odlazak srpskog domaćina

Piše: Zoran Pavić, magazin Status

Kad kažem Zvezda, mislim Džaja.
Kao sa onom: kad kažem novine, mislim Politika, pokazalo se da sve i nije baš tako jednostavno ni večno te da se na ovom podneblju po definiciji jedno kaže, drugo radi, a treće misli.

U Srbiji se inače i crkva (pr)ocenjuje po patrijarhu, država po predsedniku, sve je personifikovano do tačke kad “institucije” postaju “šalovi, rukavice, kišobrani”, nešto što vlasnici mogu i da zature, izgube, a u principu mogu i bez njih.

Dragan Džajić je Zvezdu, smatra većina (in)direktno zainteresovanih, zaturio još 1991. negde između Barija i Tokija, izgubio je zvanično tek ovog leta, a da bez nje može znalo se odavno, čekalo se i da hoće.
Ili, da- mora.

Najbolje levo krilo na svetu su, isti oni koji sad misle da su ga oterali u penziju, promovisali u tvorca evropske Zvezde, bez da su ga pitali, ali i bez njegovog snebivanja.
U vreme kad je ustoličen za prvog čoveka jedne od četiri “srpske institucije” (uz SPC, SANU i pomenutu Politiku) bio je to zaista revolucionaran korak, baš u smislu hvatanja koraka sa fudbalskom Evropom, kojoj ili težiš ili truneš.

Džajić je uspeo da stvori nešto do tada prećutno zabranjeno: “nadnacionalnu” Zvezdu, tim u kome igraju svi najbolji koje si u stanju da platiš, bez obzira kome se mole ili klanjaju.
I što je možda važnije od činjenice da je Džaja to znao i mogao: nikome ko je to mogao da spreči, takva Zvezda nije ni najmanje smetala.
Zato što je dobro “radila”.

Baš oni koji su Džajića najviše glorifikovali, a sada ga najgrublje sahranjuju, potpuno su zaboravili ili nikad nisu znali, da je on bio, u najboljem slučaju samo polovina tako uspešnog “menadžmenta”.

Onu drugu, ispostavilo se kasnije i bitniju polovinu, činio je Vladimir Cvetković.
Džaja je “znao” s ljudima, Cvele je, pak, “znao” s parama i “para-ljudima”. Kad je dvojac prepolovljen Opširnije »

Odzvonilo i loptanju

Vlasti su dugogodišnji nemar, nerad i nehat maskirale etiketom MTS-a i parama svih nas, pa će se, ako pita bude praviljena po dosadašnjem receptu, ako sve spadne na nejaka leđa EPS-a, ako zakona a i reda ne bude, ako pred neke nove izbore i EPS bude prodat, sportom u Srbiji baviti samo rekreativci i romantičari.

Košarkaški su letos javno kukali kako nema obećanih para, vaterpolisti su morali da uzmu kredit, navijači Crvene zvezde saznali su marta ove godine da grb njihovog košarkaškog kluba, star 65 godina, vredi 300.000 evra i najzad, EPS je od jesenas sponzor fudbalera Partizana.

Opširnije »

Valjanje u državnom blatu

Navijači Crvene zvezde saznali su prošle nedelje da grb njihovog košarkaškog kluba star 65 godina vredi 300.000 evra.  Da je osnovni račun blokiran duže od pet godina, da je klub poslovao preko računa sestrinskih firmi koji su takođe blokirani, da se duguje menadžerima, povericioma, donatorima. Najkraće rečeno Bogu i narodu. Pa čak i za stanove, struju, telefone…  Ukupno “12 miliona evra i plus” kako je saopštio novi predsednik Vladislav Lučić na konferenciji za novinare koja je za cilj imala upoznavanje javnosti sa stanjem i klubu i najavu revizije poslovanja koju bi uskoro trebalo da završi KPMG.

Nemoć države

“Mi smo u klub došli bez dinara, oni koji su ranije prolazili imali su, možda, neke koristi. Revizija je počela kao što smo obećali, želimo da vidimo kako je novac trošen. Imamo mnogo štetnih ugovora. Crvena zvezda je svake sezone dovodila skupog trenera i desetak skupih igrača. Budžetom od pet miliona evra i oni koji nisu košarkaški stručnjaci mogu da naprave kompetitivan tim”, dodao je Lučić koji je svojim izlaganjem otvorio Pandorinu kutiju, prema jednima, odnosno “otkrio toplu” vodu prema drugima.

Ovo prvo zbog toga što je, hteo – ne hteo, prozvao i osumnjičio za lopovluk ili u najmanju ruku nesposobnost sve dosadašnje rukovodioce, ali i ljude koji su, valjda, glasali da on bude tu gde jeste. Ovo drugo zbog toga što je nekoliko dana posle ove konferencije izašlo na videlo da situacija nije ništa bolja ni u ostalim gigantima nekadašnje jugoslovenske košarke.
Tako je ispalo da velika petorka NLB lige, ukupno duguje 36.000.000 evra: Partizan i Olimpija (po 4.000.000), Cibona (8.800.000), Zadar (7.400.000) i Crvena zvezda (12.000.000). Klubovi za koje – uz Split (nekadašnju Jugoplastiku, višestrukog prvaka Evrope koji se već godinama ne takmiči u regionalnom takmičenju) i makedonski Rabotnički ““ navija 95 odsto stanovništva počivše države dužni su, ne baš kao Grčka, ali ipak toliko da ih ni grčki brodovlasnici koji vole da se rasipaju novcem ne bi tako lako vratili sa litice provalije.

I tu dolazimo do srži problema. Nemoći države. Svega ovoga, naime, ne bi bilo da su vlade u ovim državama na vreme donele zakon o sportu i u okviru njega model privatizacije posle koga bi se znao stvarni vlasnik. Nije važno da li je to jedan čovek sa imenom i prezimenom ili su to, kao u Barseloni u Realu, sosiosi, odnosno pojedinačni vlasnici akcija kluba koji na izborima glasaju za one koji će upravljati njihovim vlasništvom. Ključno je da u klubovima mora postojati titular, kako bi se znao red. Jer, finansije su daleko stabilnije u Cedeviti, Zagrebu, FPM-u, Hemofarmu, Širokom i Heliosu.
Dakle, u privatnim klubovima. Dok u ostalim sportskim kolektivima (računajući tu i fudbalske klubove) transformacija još nije ni Opširnije »